Нана је симбол свежине, обнове и олакшања бола. У симболичком смислу представља бистрину мисли, лакоћу дисања и прочишћење. Њен јак, освежавајући мирис вековима се повезује са здрављем, али и са добродошлицом и негом. Мирис нане није само пријатан, већ делује подстицајно на чула, буди концентрацију и доноси осећај унутрашње лакоће. Због тога је кроз историју постала више од биљке – постала је симбол простора у ком човек може да удахне пуним плућима.
Нана је била позната још у антици. У старој Грчкој коришћена је у купкама и као лек за варење, док су је Римљани ширили широм Европе, носећи је са собом као драгоцену лековиту и ароматичну биљку. У средњем веку, мента је била незаменљива у народној медицини против болова у стомаку, мучнине и главобоље. Манастири су је гајили као једну од основних лековитих биљака, сушили је и чували у апотекарским баштама као природни лек који је доступан свима.
На Балкану и Блиском истоку, нана је и данас биљка гостопримства. Чај од нане нуди се гостима као знак поштовања и добрих намера, а њен мирис испуњава дом као симбол чистоте и добродошлице. У народним веровањима сматра се „чистом биљком“ која доноси мир у кућу и одбија негативну енергију. Стављана је у воду за умивање, у платнене врећице у ормарима и уз јастук ради смирења и лакшег сна.
Према грчкој митологији, нана је била нимфа Минта коју је љубоморна Персефона претворила у биљку, а бог подземља Хад јој је подарио мирис који никада не бледи. Та прича је менту повезала са сећањем, тугом и вечним трајањем кроз мирис, симболиком која се задржала до данас. Мирис нане има снажну асоцијативну моћ и често буди успомене, што јој даје посебно место у културном памћењу различитих народа.
Са ботаничке стране, род Mentha обухвата више врста, од којих су најпознатије папрена мента и пољска мента. Њено етерично уље садржи ментол, супстанцу која даје осећај хлађења и делује благотворно на дисајне путеве и варење. Управо због тог својства, нана се користи у чајевима, инхалацијама, балзамима и природним препаратима за опуштање мишића и ублажавање напетости.
Нана није агресивна биљка у симболичком смислу, али је снажна у свом деловању. Она не намеће, већ освежава. Не греје, већ расхлађује. Не оптерећује, већ чисти. Зато се кроз векове задржала у баштама, манастирима, кухињама и апотекама као једноставан, али моћан савезник човека.
Древни напитак од нане и јечма – блискоисточни освежавајући еликсир
На подручју старе Персије и Леванта постојао је напитак од јечмене воде и свежих листова нане који се користио за расхлађивање организма током великих врућина. Није био обичан чај, већ напитак за јачање тела после напора, дугих путовања и поста. Јечам је давао снагу и хранљивост, док је нана смиривала стомак и освежавала дах.
У традиционалним заједницама Блиског истока, овај напитак се служио лети, посебно после физичког рада или у време верских постова. Сматрало се да истовремено храни и хлади организам, што је у пустињским условима било изузетно важно.
Рецепт
Пола шоље јечма испрати и кувати у литру воде око тридесет минута, док вода не постане благо мутна и зрна омекшају. Процедити течност и оставити да се прохлади. У топлу, али не врелу јечмену воду додати шаку свежих листова нане и поклопити десетак минута. По жељи се додаје кашика меда и неколико капи лимуновог сока. Напитак се служи млак или потпуно охлађен.
Ова комбинација делује благо алкално, помаже варење и опоравак после исцрпљености. Данас је готово заборављена ван традиционалних кругова, али представља пример како су древни народи интуитивно комбиновали житарице и лековито биље ради баланса снаге и свежине.
