На данашњи дан, 29. маја (по старом календару, односно 10. јуна по новом) 1868. године, Србија је занемела пред вестима из Кошутњака. Убиство кнеза Михаила Обреновића није било само обичан политички атентат; био је то тренутак који је сурово прекинуо успон модерне српске државе и угасио живот владара који је, упркос својим ауторитарним методама, важио за једног од најобразованијих и највизионарскијих вођа на Балкану. Његова смрт оставила је дубок ожиљак на националном бићу, а околности самог догађаја и данас су предмет историјских дебата и интрига.
Кобна шетња у Кошутњаку
Тог сунчаног поподнева, кнез Михаило се упутио у своју редовну шетњу Кошутњаком, тадашњим затвореним кнежевским ловиштем. У пратњи су били његова сестра од стрица Анку Константиновић, њена ћерка Катарина (којом је кнез, према тадашњим гласинама, желео да се ожени након развода од кнегиње Јулије) и слуга Светозар Гарашанин. Атентатори – браћа Коста, Ђорђе и Павле Радовановић, потпомогнути Лазаром Марићем и Станојем Рогићем – чекали су у заседи код Хајдучке чесме. Око 17 часова, када се кнежевска фијакер зауставио, завереници су иступили и испалили смртоносне хице. Кнез је пао на месту, погођен са три метка, док је Анку Константиновић такође изгубила живот у покушају да га заштити.
Иако су непосредни извршиоци били браћа Радовановић, мотивисани личним осветом због затварања њиховог брата Љубомира, историчари се слажу да је завера имала много дубље корене. Кнез Михаило је владао под крилатицом „Закон је највиша воља у Србији”, али је истовремено чврсто држао дизгине власти у својим рукама, што је изазивало отпор код либерала који су тражили веће демократске слободе. Такође, сенка династичке борбе између Обреновића и Карађорђевића увек је била присутна; иако директна кривица кнеза Александра Карађорђевића никада није до краја доказана на суду, сумња да је он стајао иза финансирања завере остала је забележена у историјским аналоима.
Највећи успех кнеза Михаила, који му је обезбедио место у вечности, био је дипломатски тријумф из 1867. године. Тада је, без проливене капи крви, издејствовао предају кључева градова Београда, Смедерева, Шапца и Кладова од стране Османског царства. Србија је тада де факто постала независна, а турски војници су заувек напустили српске тврђаве. Његов сан о „Балканском савезу” – идеји да се хришћански народи на Балкану заједнички одупру османској власти – био је претеча каснијих ослободилачких покрета. Његов споменик на Тргу републике у Београду, где кнез на коњу показује ка југу, ка још неослобођеним крајевима, остаје трајни симбол његове недовршене мисије.
Занимљивости о „тужном кнезу”
Кнез Михаило је био човек велике меланхолије и префињеног укуса. Био је велики покровитељ уметности и основао је Народно позориште у Београду, чију изградњу није дочекао да види завршену.
Мало је познато да је био и талентовани писац; његова песма „Што се боре мисли моје”, написана за Катарину Константиновић, и данас је једна од најлепших староградских мелодија.
Такође, био је први српски владар који је увео стајаћу војску и модерно наоружање, спремајући земљу за коначни обрачун за независност. Његова трагична смрт у 44. години живота угасила је наду у брзу модернизацију Србије под вођством једног истинског европског просветитеља.