У лето 1905. године, док је Руско царство пуцало под теретом пораза, глади и беса, један ратни брод у Црном мору постао је симбол побуне који ће касније ући у историју револуција, кинематографије и политичке пропаганде. На оклопњачи Кнез Потемкин Таврически, познатијој једноставно као „Потемкин“, морнари су подигли побуну против сопствених официра – и тиме први пут показали да се незадовољство више не шири само улицама и фабрикама, већ и унутар царске армије.
Русија је те 1905. већ била на ивици експлозије. Земља је трпела понижавајуће поразе у Руско-јапанском рату, економија је слабила, радници штрајковали, а ауторитет цара Николаја II почео је опасно да се круни. Само неколико месеци раније, у јануару 1905, догодила се „Крвава недеља“ у Санкт Петербургу, када су царске трупе пуцале на мирне демонстранте. Тај догађај уништио је мит о „добрoм цару“ и отворио период револуционарних немира који ће трајати до 1907. године.
У таквој атмосфери, 27. јуна 1905. године по јулијанском календару, односно 14. јуна по тадашњем руском рачунању времена, на „Потемкину“ је избила побуна због — меса.
Морнарима је за ручак послужено покварено месо пуно црва. Бродски лекар је, према сведочењима, тврдио да су „то само ларве мува“ и да је месо употребљиво ако се опере сирћетом. Морнари су одбили да га једу. Када је командант брода Јевгениј Голиков наредио казну за непослушне чланове посаде, ситуација је експлодирала.
Према каснијим извештајима, официри су покушали да стрељају групу побуњених морнара на палуби, али је у том тренутку избила оружана побуна. Морнар Афанасиј Матјушенко постао је један од вођа устанка, а током хаоса убијено је неколико официра, укључујући и капетана брода. Посада је преузела контролу над оклопњачом и подигла црвену заставу — један од првих великих револуционарних симбола у руској војсци. (britannica.com)
Вест о побуни проширила се Русијом огромном брзином. За револуционаре, „Потемкин“ је постао доказ да чак и војска почиње да се окреће против царског режима. За власт, то је био сигнал опасности: ако морнари и војници престану да слушају наређења, царство може да се уруши изнутра.
Брод је потом упловио у Одесу, град који је већ био захваћен штрајковима и нередима. Хиљаде људи окупиле су се у луци да поздраве побуњене морнаре. Али атмосфера славља брзо се претворила у крвопролиће. Царске трупе отвориле су ватру на демонстранте, а град је потонуо у хаос, пожаре и панику. (en.wikipedia.org)
Управо ти догађаји касније ће постати основа једне од најпознатијих сцена у историји филма.
Двадесет година касније, 1925, совјетски редитељ Sergei Eisenstein снимио је филм Battleship Potemkin, који ће многи историчари прогласити једним од најважнијих филмова свих времена. Нарочито је чувена сцена на Одеским степеницама – масакр цивила приказан кроз брзу монтажу, крупне кадрове и панични бег људи. Колица са бебом која се котрљају низ степенице постала су један од најпознатијих кадрова светске кинематографије.
Ипак, занимљиво је да се тај масакр вероватно никада није догодио онако како је приказан у филму. Историчари и данас расправљају о размерама насиља у Одеси, а многи сматрају да је Ајзенштајн сцену драматизовао ради снажнијег револуционарног ефекта. Али управо ту лежи парадокс „Потемкина“: стварни догађај био је важан, али је филм од њега створио мит.
Сама побуна није дуго трајала. После неколико дана лутања Црним морем и без подршке већег дела флоте, морнари су потражили азил у румунској луци Констанца, где су се предали властима. Русија је формално угушила побуну, али штета по царски режим већ је била направљена.
Јер после „Потемкина“ више ништа није изгледало сигурно.
Руски цар је и даље седео на престолу, армија је и даље формално била лојална, али идеја да се војници могу окренути против сопствене власти више није могла да се избрише. Дванаест година касније, 1917. године, управо ће побуне у војсци и морнарици одиграти кључну улогу у коначном паду Романових и слому Руског царства.