Бенедикт Девети је вероватно један од најбизарнијих ликова хришћанске историје. Захваљујући безграничном утицају своје моћне породице Тускулум, он је постао поглавар цркве као тинејџер, а неки извори кажу да је имао једва једанаест или дванаест година. Његово управљање Римом у једанаестом веку личило је на дечију обест удружену са апсолутном влашћу. У септембру 1044. године, грађани Рима су, потпуно згрожени његовим понашањем и чињеницом да је Римску столицу третирао као сопствену играчку, покренули побуну и буквално га протерали из града.
Када се у једном друштву потпуно избрише граница између породичне користи и државних институција, позорница је спремна за појаву владара чији је једини легитимитет био плод безобзирног ината његових сродника. Историја Ватикана у једанаестом веку пружила је свету управо такав пример бизарног преседана, где је престо Светог Петра, умишљен као врховни духовни светионик тадашњег хришћанског света, предат у руке дечаку који је ту функцију третирао као сопствени дечији посед. Грофови од Тускулума, моћна аристократска породица која је контролисала Рим, одлучили су да у јесен 1032. године на место преминулог папе Јована Деветнаестог поставе свог младог сина Теофилакта, који ће у историју ући под именом Бенедикт Девети. Према записима савременика, укључујући и белешке каснијег папе Виктора Трећег, нови поглавар цркве био је у доби између једанаест и дванаест година, потпуно несвестан теолошких догми, али веома свестан моћи коју су му родитељи уручили.
Његово управљање Латераном брзо се претворило у ремек-дело тинејџерске обести удружене са апсолутном влашћу. Док су искусни кардинали и бирократе морали да смишљају компликоване изговоре за хирове свог младог шефа, Бенедикт Девети је проводио дане трошећи црквени новац на забаве, ловачке излете и личне обрачуне са политичким неистомишљеницима у граду. Римско племство и обичан народ су годинама немо посматрали како се институција грађена вековима урушава под теретом једне незреле сујете, све док локално незадовољство није прерасло у отворени гнев. У септембру 1044. године, након једне посебно насилне епизоде и унутрашњих сукоба на улицама Рима, револтирани грађани су коначно решили да прекину ову представу: подигли су револуцију, упали у палату и буквално протерали дечака-папу из града, постављајући на његово место свог кандидата, Силвестера Трећег.
Међутим, породични инат Тускулума био је превише јак да би се помирио са губитком контроле над Римском столицом. Већ почетком наредне године, Бенедикт Девети се вратио са војском својих рођака, протерао супарника и поново сео на трон, демонстрирајући јавности да се највише духовне функције тадашње Европе добијају мачем, а не врлином. Али оно што ову биографију чини потпуно апсурдном јесте тренутак када му је улога поглавара цркве једноставно досадила. Желећи да се ожени својом рођаком, а схвативши да позиција папе ипак носи одређена формална ограничења, Бенедикт Девети је у мају 1045. године урадио нешто незамисливо — понудио је свети престо на продају свом куму, свештенику Јовану Грацијану, за баснословну суму у злату, како би обезбедио себи лагодан световни живот.
Иронија овог система који је трговао светињама постала је потпуна када је цар Светог римског царства, Хенрик Трећи, схатио да у Риму истовремено постоје три човека која тврде да су легитимне папе, будући да се Бенедикт брзо покајао због продаје и поново покушао да се врати на власт. На сабору у Сутрију 1046. године, царска војска је пресекла ову троглаву бирократску хидрау, сменивши сву тројицу и постављајући немачког бискупа за новог поглавара. Човек који је као дете постао владар хришћанског света, завршио је своју каријеру у срамном изгнанству, док су његови породични заштитници заувек изгубили утицај који су градили генерацијама.