Када се приближи крај Петровског поста, многи верници природно постављају себи питање: шта смо урадили током ових дана? Да ли смо постили како треба? Да ли смо били довољно ревносни? Да ли смо испунили оно што смо себи задали на почетку? Али можда постоји једно важније питање. Да ли смо се померили?
Јер духовни живот није испит који се полаже на крају поста. Он више подсећа на успон на планину. Врх је далеко. Често је обавијен облацима. Не видимо га јасно. Не можемо тачно измерити колико нам је још остало до њега. Понекад нам се чак чини да стојимо у месту. Али човек који се пење зна једну важну ствар: није најважније колико је далеко врх. Важно је да ли корача у правом смеру.
Тако је и у духовном животу. Циљ није да после поста закључимо како смо постали свети. Циљ је да се приближимо Богу макар за један корак више него што смо били на почетку. Јер спасење није такмичење. Зато је бесмислено упоређивати се са другим људима. Једини човек са којим се вреди поредити јесте онај који смо били јуче. Петровски пост посвећен је светим апостолима Петру и Павлу. И ту се открива једна велика тајна хришћанства.
Када данас гледамо иконе апостола, лако заборављамо да су они некада били људи веома слични нама. Нису разумели све што им је Христос говорио.
Плашили су се. Сумњали су. Спорили су се међу собом ко је већи. Нису веровали женама мироносицама када су јавиле да је Господ васкрсао. Када је Христос ухапшен, већина се разбежала. Петар, најватренији међу њима, одрекао се Учитеља три пута. Чак их је сам Господ понекад прекоревао речима: „О роде неверни…“
Па ипак, Црква их данас назива првоврховним апостолима. Зашто? То је питање које би сваки хришћанин требало да постави себи. Да ли је Христос њих волео више него друге људе? Није. Да ли су били савршенији од других? Нису. Да ли су били безгрешни? Нису. Напротив. Свето писмо не скрива њихове слабости. Показује их без улепшавања. И управо зато улива наду. Јер ако су апостоли постали свети упркос својим слабостима, онда ни наша слабост није препрека Богу.
Посебно је занимљиво што Црква на иконама готово увек приказује Петра и Павла једног поред другог. Тешко је замислити двојицу различитијих људи. Петар је рибар. Павле је образовани фарисеј. Петар је једноставан и непосредан. Павле је учен и дубоко мислећи човек. Петар је Христов ученик од почетка. Павле је прво био гонитељ хришћана. А ипак стоје заједно.
Зашто? Зато што их није повезивала прошлост. Повезивао их је правац. Обојица су читавим бићем кренула ка Христу. Обојица су дозволила Богу да их мења. Обојица су постала нешто што сами никада не би могли постати.
Можда је то и најважнија поука Петровског поста. Пост није краткотрајни прекид живота. Није посебан режим који траје неколико недеља, па се онда враћамо старом човеку. Пост је време појачане пажње. Време када јасније видимо куда идемо. Време када примећујемо своје промашаје, не да бисмо очајавали над њима, већ да бисмо исправили правац. Јер покајање није стално враћање погледа на пад. Покајање је окретање лица према циљу.
Зато, када се Петровски пост заврши, можда није најважније да ли смо испунили сва правила која смо себи поставили. Важније је да ли смо макар мало постали налик онима којима је овај пост посвећен.
Да ли смо научили нешто од Петровог покајања? Нешто од Павлове одлучности? Нешто од апостолске верности Христу? И да ли смо, макар за корак, кренули путем којим су они ишли. Јер врх планине је још увек далеко. Али човек који се креће ка њему више није исти човек који је стајао у подножју.