Док званична историја успон нацизма објашњава економском кризом и политичким превирањима Вајмарске Немачке, алтернативни поглед открива много мрачнији извор – минхенско тајно друштво познато као Thule-Gesellschaft.
Основано 1918. године од стране Рудолфа фон Себотендорфа, ово друштво није било обичан политички клуб, већ езотерични ред посвећен миту о изгубљеној хиперборејској отаџбини Тули.
Према њиховим веровањима, Туле је била престоница древног континета на далеком северу, дом супериорне расе која је поседовала натприродне моћи и знања о метафизичким силама универзума.
Чланови овог реда, међу којима су били Рудолф Хес и Алфред Розенберг, веровали су да је њихова мисија „прочишћење” немачке крви како би се поново успоставила веза са овим древним божанствима и активирала уснулу моћ аријевског духа.
ВРИЛ ЕНЕРГИЈА И ЦРНО СУНЦЕ ИЗ ПОДЗЕМЉА
Централни стуб мистицизма реда Туле била је потрага за „Врил” енергијом – мистериозном силом коју је први описао Едвард Булвер-Литон у свом роману, али коју су окултисти Туле сматрали стварном физичком и духовном снагом.
Веровали су да онај ко овлада Врилом може да контролише материју, лечи болести, па чак и да управља летелицама које пркосе гравитацији. Ова потрага довела је до формирања још тајнијег „Врил друштва”, чији су медијуми, попут Марије Оршић, наводно примали телепатске поруке са звезданог система Алдебаран.
Ове поруке су садржале техничке нацрте за изградњу „дискоидних летелица” (Vril-Gerat), које су нацисти касније покушавали да реализују у оквиру својих тајних војних програма. Симбол овог унутрашњег знања било је „Црно сунце” (Schwarze Sonne), чији је мозаик и данас видљив на поду двораца Вевелсбург, замишљеног као окултни Ватикан за СС елиту.
Фото: Википедија
СЕБОТЕНДОРФ И КРЕИРАЊЕ ВОЂЕ ИЗ СЕНКЕ
Улога друштва Туле у успону Адолфа Хитлера била је инструментална, али често занемарена. Себотендорф је купио новине које су касније постале гласило нацистичке партије, а чланови Туле су чинили језгро првих политичких састанака на којима је Хитлер почео да бруси своје говорничке вештине.
Ред је у Хитлеру видео „месију” који ће извршити политичку вољу њихових окултних доктрина.
Међутим, оно што је почело као сарадња, завршило се парадоксом: када је Хитлер преузео потпуну власт, почео је да затвара тајна друштва, плашећи се да би иста она мистична моћ која га је довела на трон могла бити искоришћена против њега.
Ипак, дух Туле наставио је да живи кроз СС јединице Хајнриха Химлера, које су преузеле симболику, ритуале и фанатичну веру у метафизичку супериорност коју је овај ред проповедао.
НАСЛЕЂЕ МРАЧНЕ ТИШИНЕ: ГДЕ СЕ ЗАВРШАВА МИТ?
Прича о реду Туле је подсетник да су неки од највећих злочина у историји човечанства потекли из извитоперених езотеричних снова и потраге за „божанским” пореклом.
Да ли су заиста поседовали нацрте за летелице са Алдебарана, или је то био плод масовне психозе изазване ратним поразима? Да ли су заиста пронашли улазе у подземне светове, или је цео мит о Шупљој земљи био само параван за геополитичке аспирације на Антарктику?
Оно што остаје сигурно јесте да је друштво Туле успело да једну нацију „хипнотише” причом о изгубљеном рају и моћи која лежи у крви, водећи је право у амбис. Овај ред нам показује како се граница између мистицизма и политике може лако избрисати, остављајући за собом трагове који и данас, деценијама након пада Рајха, изазивају језу и фасцинацију код оних који се усуде да завире иза званичних кулиса историје.