Пре него што је постојао цртани филм, један човек је натерао цртеже да се крећу
Данас је потребно неколико секунди да цртеж проговори, потрчи или се претвори у нешто сасвим друго. Емил Рејно је за то морао да направи готово читаву машину. Није имао филмску траку, дигитални екран, камеру, монтажни сто ни рачунар. Имао је цртеже, светлост, огледала и једну прилично необичну идеју: ако слике довољно брзо покажемо једну за другом, људи ће поверовати да се крећу.
Рејно је годинама усавршавао оптичке играчке и 1877. направио праксиноскоп, уређај који је користио огледала да би створио илузију покрета. Није се, међутим, задовољио играчком. Хтео је да публика гледа причу, а не само неколико секунди понављајућег покрета.
Зато је направио „Оптички театар“. Била је то прилично чудна машина. Рејно је сликао сцене на дугачке траке са прозирним плочицама, а затим их помоћу система огледала и сочива пројектовао пред публиком. Није снимао стварност да би је поново приказао. Он је цртао покрет и затим га пројектовао.
28.октобра 1892. у Музеју Гревен у Паризу публика је први пут гледала његове „Светлеће пантомиме“. ASIFA тај наступ данас препознаје као прву јавну пројекцију анимираних слика и управо је тај датум изабрала за Међународни дан анимације.
Рејно није направио кратак трик од неколико секунди. Његове пројекције су имале причу, ликове и сцене које су се развијале пред публиком. Једна од њих, „Јадни Пјеро“, пратила је љубавну заврзламу са кловном, девојком и љубоморним супарником. Друга је приказивала кловна и његове псе.
Публика није седела код куће пред телевизором. Није било телевизора. Није било ни филмског пројектора у модерном смислу. Људи су долазили у музеј да гледају цртеже који се, уз помоћ једне велике машине, понашају као да су живи.
Рејно је чак радио оно што ће много касније постати нормално у анимацији: контролисао је темпо приче и усклађивао покрет са звуком. Његове представе су биле више од техничке демонстрације. Биле су рани облик филмске представе.
Само што је у међувремену стигла конкуренција. Луј и Огист Лимијер су 1895. приказали свој кинематограф. За разлику од Рејноовог система, филмска трака је могла да снима и репродукује стварне призоре, да се лакше умножава и да се приказује у различитим салама. Технологија је кренула другим путем. Рејно је наставио да ради, али је његов систем постепено губио публику. Човек који је један од првих натерао цртеже да се крећу нашао се у сенци медија који је могао да снима стварни свет. Ту је прича постала готово неправедна. Рејно је помогао да се роди нешто што ће једног дана постати огромна индустрија, али није дочекао време у којем ће анимација постати њен сопствени свет. Пред крај живота живео је у сиромаштву. У једном тренутку уништио је и део својих машина и трака, а неке је бацио у Сену.
Као да је човек који је читавог живота покушавао да сачува покрет на крају гледао како му сопствени изум нестаје у води. Прошло је више од сто година. Данас анимација може да направи светове који никада нису постојали, лица људи који никада нису живели и покрете које људско тело не може да изведе. Све је почело једне вечери у Паризу, када је публика гледала цртеже на светлу, а човек који их је покретао није снимао филм. Он га је цртао.