Хиљадама година човечанство је цртало мапе, расправљало о облику света, освајало континенте и ратовало због граница. Царства су се смењивала, религије шириле, а народи убеђивали сами себе да се баш они налазе у средишту историје. Само је постојао један необичан парадокс. Иако су људи већ знали да је Земља округла, нико никада није видео читаву планету одједном. Познавали су реке, планине и океане, али не и сопствени дом као целину.
Тек у децембру 1968. године, у јеку Хладног рата, догодило се нешто што ће променити не само историју истраживања свемира, већ и начин на који ће људи посматрати сами себе. Мисија Аполо 8 била је прва која је одвела људе изван Земљине орбите. Френк Борман, Џим Ловел и Вилијам Андерс нису слетели на Месец, али су постали први људи који су га обишли. Свет је очекивао фотографије кратера и сивих пејзажа. На крају је најважнија фотографија мисије приказала нешто сасвим друго.
Док је летелица кружила око Месеца, астронаути су кроз прозор угледали призор који нико пре њих није видео. Изнад безживотног хоризонта полако се појављивала Земља. Вилијам Андерс је, према каснијим сведочењима, узвикнуо да брзо додају филм у боји јер ће пропустити призор. Настала је пометња у кабини, а фотографија снимљена готово у журби постала је једна од најзначајнијих у историји човечанства. Касније је добила име „Earthrise“ – „Излазак Земље“.
Иронија историје била је готово савршена. Људи су отпутовали скоро 400.000 километара да би проучавали Месец, а успут су открили сопствену планету.
Мало је познато да је фотографија настала готово случајно. У оригиналном плану мисије уопште није постојало снимање Земље изнад хоризонта Месеца. Још је занимљивије да се Земља, посматрано са Месеца, уопште не „рађа“ и не залази као Сунце. Да није било ротације летелице, астронаути не би ни видели тај призор. Једна од најпознатијих фотографија свих времена настала је захваљујући положају свемирског брода и брзој реакцији посаде.
Када су се снимци појавили у новинама, уследио је готово психолошки шок. По први пут у историји људи су видели свет без граница. Није било држава, идеологија, царина, зидова и ратова. Није се видео Совјетски Савез, нити Сједињене Државе, иако су се две силе тада налазиле у највећем свемирском надметању у историји. Са те удаљености све је изгледало смешно мало. Чак ни Велики кинески зид, о којем су кружиле легенде да се види из свемира, није био видљив.
Френк Борман је касније признао да су кренули да истражују Месец, а открили Земљу. И заиста, многи историчари сматрају да је управо та фотографија дала снажан подстицај модерном еколошком покрету. Само две године касније обележен је први Дан планете Земље, а чувени фотограф природе Гален Роуел назвао је „Earthrise“ најутицајнијом еколошком фотографијом у историји.
Постоји још један детаљ који се често заборавља. Док су астронаути кружили око Месеца, милијарду људи на Земљи слушало је њихов телевизијски пренос на Бадње вече. Био је то најгледанији телевизијски програм дотадашње историје. Посада Апола 8 читала је одломке из Књиге постања, а пренос су пратили и верници и атеисти, и Американци и Совјети, и људи који су подржавали рат у Вијетнаму и они који су га осуђивали. На кратко, читава планета била је окупљена око истог призора.
Можда је највећи историјски апсурд у томе што је човечанству било потребно да напусти сопствени свет како би га први пут заиста видело. Хиљадама година људи су били спремни да се убијају због линија на картама, а онда су три човека из свемира посматрала плаву куглу на којој се није видела ниједна граница. И можда је баш у томе била највећа лекција читавог путовања. Човек је желео да освоји Месец, а успут је схватио да је све што има – та мала, плава и усамљена тачка у бескрајној тами. Понекад је, изгледа, потребно да се довољно удаљимо од куће да бисмо први пут разумели колико је она драгоцена.