Негде у лето 1915. године, један јужноафрички војник појавио се на регрутном месту са крајње необичним захтевом. Алберт Мар, ветеран који је служио у Другом бурском рату, није желео да иде у рат без свог најбољег пријатеља. Проблем је био у томе што тај пријатељ није био човек. Био је то павијан по имену Џеки.
На изненађење официра, захтев је прихваћен. Тако је један мајмун добио униформу, број јединице и место у 3. јужноафричком пешадијском пуку. Чак и по стандардима Првог светског рата, који је изнедрио безброј апсурда, ово је било нешто посебно.
Џеки није био обична маскота која се мотала по логору. Одрастао је са Албертом Маром на фарми и понашао се готово као човек. Поздрављао је официре подижући руку, јео је ножем и виљушком, а према сведочењима сабораца, посебно је волео цигарете, које није пушио већ жвакао са великим задовољством.
Када би војници доручковали, Џеки би седео са њима и стрпљиво чекао свој део оброка. Временом је постао омиљени члан јединице. Умео је да опонаша стражаре и да са неочекиваном озбиљношћу посматра хоризонт. Саборци су тврдили да је понекад први примећивао непријатељско кретање и узбуђеним гласовима упозоравао људе око себе. Да ли је заиста разумео опасност или је једноставно био радознао, нико није могао са сигурношћу да каже, али је то било довољно да стекне репутацију корисног војника.
Када је јединица пребачена у Египат, а потом и на фронт у Француској, Џеки је делио све муке рововског живота. Док су гранате падале око њих, умео је да подиже камење и прави мале заштитне зидове око свог места за спавање, што је код војника изазивало истовремено смех и дивљење.
Једном приликом, када је Алберт Мар био рањен, Џеки је остао поред њега, одбијајући да се помери све док нису стигли болничари. Али најтежи тренутак догодио се 1918. године у Белгији. Током немачког гранатирања, мајмун је тешко рањен у ногу. Војници су га пронашли како покушава да заустави крварење, наводно лижући рану и покушавајући да је завије на начин који је видео код људи. Војни лекари нису имали избора. Нога је морала бити ампутирана.
Ту би се већина ратних анегдота завршила, али Џеки је, као и многи ветерани, одбио да се преда.
Опоравио се и вратио јединици, сада са једном ногом и још већом популарношћу међу саборцима. За службу је званично унапређен у каплара и одликован медаљом за храброст. Ако је неком британском генералу тог доба неко рекао да је један павијан добио чин у војсци, вероватно је само слегао раменима. После четири године рата, људи су престали да се чуде многим стварима.
По завршетку рата, Џеки и Алберт Мар вратили су се у Јужну Африку, где је мајмун постао права локална знаменитост. Умро је 1921. године, далеко од ровова и артиљеријске ватре која му је однела ногу. Данас његова фотографија у малој униформи делује готово комично, као сцена из неког филма. Али управо у томе лежи необична лепота читаве епизоде.
Први светски рат однео је милионе живота и оставио читаву генерацију у ожиљцима, а ипак су усред тог лудила људи успели да пронађу место за једног тврдоглавог павијана који је делио њихове страхове, оброке и опасности. И можда је то најбољи доказ да чак и у временима када човечанство показује своје најгоре лице, нека чудна, готово детиња потреба за пријатељством и оданошћу одбија да нестане. А ако је историја понекад велика трагедија, онда је Џеки био њен најнеобичнији и најсимпатичнији каплар.