На први поглед, младунче морске корњаче делује као најнеприпремљенији путник на свету. Тешко неколико десетина грама, тек изашло из јајета, у мраку јури ка мору, избегавајући птице, ракове и све остало што би од њега радо направило вечеру. А онда, без икакве карте, компаса или искуснијег водича, креће на путовање које ће трајати годинама и обухватити хиљаде километара океана. И, што је најневероватније, неке од тих корњача ће се после две или три деценије вратити управо на ону плажу на којој су се излегле.
Научници су дуго ломили главу над овом загонетком. Стари морепловци су се ослањали на звезде и компасе, а морске корњаче, испоставило се, користе нешто далеко необичније – магнетно поље Земље. Наша планета није само огромна стена која кружи око Сунца; она је и џиновски магнет чије се линије протежу од једног пола до другог. Различити делови света имају јединствене комбинације магнетне јачине и нагиба, нешто попут невидљивих географских координата.
И ту почиње права детективска прича. Током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, биолози су сумњали да корњаче осећају магнетизам, али нису имали чврсте доказе. Тек каснији експерименти донели су невероватне резултате. Када су младим корњачама у лабораторијским условима вештачки мењали магнетно поље, оне су мењале правац пливања као да су заиста премештене на други крај Атлантика. Било је то као да човеку ставите повез преко очију, а он и даље зна да ли се налази у Београду или Барселони.
Још занимљивије, корњаче не наслеђују готову мапу, већ током живота „уписују“ магнетни потпис свог родног места. Научници овај феномен називају магнетним утискивањем. Док су још младунци, оне памте специфичну комбинацију магнетних сигнала плаже на којој су се излегле. После година лутања по океанима, када дође време за размножавање, та невидљива адреса поново их води кући.
Наравно, ни природа није савршен часовничар. Земљино магнетно поље се полако мења, а са њим и „магнетне адресе“. Због тога се понекад дешава да се места гнежђења постепено померају дуж обале. Истраживања су показала да број корњача које долазе на одређене плаже често прати ове магнетне промене, као да се древни навигатори прилагођавају новим координатама.
Мало је познато да се неке врсте, попут главате корњаче, током младости упуштају у праве океанске одисеје. Ношене струјама, обилазе читав Атлантик, прелазећи раздаљине о којима би многи морнари некада могли само да сањају. А све то са мозгом величине ораха и без иједног инструмента који би човек препознао.
Иронија је у томе што је човечанству било потребно хиљадама година да измисли компас, а корњаче су ову вештину усавршиле много пре појаве првих градова, царстава и морских карата. Док смо ми учили да читамо звезде, оне су већ читале саму планету.
Можда нас управо зато морске корњаче подсећају на једну необичну истину: природа ретко прави буку око својих највећих чуда. Она их једноставно понавља милионима година, стрпљиво и тихо, док људи, задивљени, покушавају да схвате како је могуће да се неко после тридесет година и хиљада пређених километара врати кући, ослањајући се само на шапат магнетног поља Земље.