Ако сте икада имали мачку, онда вероватно знате тренутак који је већина власника доживела бар једном. Јутро је, стан је тих, а испред врата или на сред тепиха лежи нешто што ту сигурно није било претходне вечери – миш, птица, инсект, понекад чак и лист, комад пластике или чарапа.
Мачка седи поред свог „улова”, мирна и готово поносна, као да очекује реакцију. За људе је то често непријатан или бизаран призор. За мачке, међутим, то је понашање старо хиљадама година.
Научници се овим феноменом баве деценијама, а једно од најчешћих објашњења води директно ка њиховим дивљим прецима. Домаћа мачка, Felis catus, припитомљена је пре око 9.000 година, највероватније на простору Блиског истока, када су се прве пољопривредне заједнице суочиле са најездом глодара. Археолози су 2004. године на Кипру открили гроб стар око 9.500 година у коме су човек и мачка сахрањени заједно, што се сматра једним од најранијих доказа блиског односа људи и мачака. Али, иако живе са људима миленијумима, мачке су задржале огроман део свог ловачког понашања.
Британски зоолог Дезмонд Морис писао је да је домаћа мачка „полуприпитомљена животиња”, створење које је прихватило људски дом, али није у потпуности изгубило инстинкт предатора. Управо тај инстинкт стоји иза чувених „поклона”.
У природи, мачке мајке доносе плен својим младунцима. Најпре доносе мртве животиње, а касније и полужив плен како би мачићи учили да лове. Према једној теорији, када мачка донесе миша или птицу свом власнику, она заправо показује образац понашања који је дубоко урезан у њену биологију. Човек у том тренутку није „газда” већ неспретно, неспособно биће које треба научити како се преживљава.
Амерички ветеринар и бихејвиориста Николас Додман са Универзитета Тафтс годинама је проучавао однос људи и мачака и сматрао је да овакво понашање има елементе поверења. Мачка не оставља плен било где. Она га често доноси на места која сматра сигурним, у кревет, кухињу, поред врата, понекад директно пред власника. То значи да дом доживљава као своју територију и да у њој види „колонију” којој припада.
Ипак, постоји и друга страна приче. Не доносе све мачке поклоне из истог разлога. Истраживање спроведено 2023. године на Универзитету у Ексетеру у Великој Британији показало је да су мачке које имају више времена напољу и које добијају мање менталне стимулације у кући склоније ловачком понашању. Другим речима, неке мачке једноставно лове јер им је досадно. Лов није само начин преживљавања; код мачака је он и врста игре, менталне активности и испуштања енергије.
Занимљиво је да мачке често не једу плен који донесу. То је дуго збуњивало научнике. Да је реч искључиво о глади, плен би био поједен одмах. Али мачке у модерним домовима имају храну, сигурност и топлоту. Плен тада постаје нешто друго – демонстрација способности. Неки истраживачи су чак говорили о „социјалном аспекту лова”, нечему што личи на комуникацију између мачке и човека.
Једна студија Универзитета у Бристолу показала је да мачке различито комуницирају са људима и са другим мачкама. Оне развијају посебне звукове, покрете и рутине резервисане само за људе. Због тога многи стручњаци верују да је доношење „поклона” део сложенијег односа који мачке формирају са власницима. То није љубав у људском смислу речи, али јесте облик повезаности.
Истовремено, ова навика је створила и озбиљан еколошки проблем. Према подацима Смитсонијан института и америчке службе Fish and Wildlife Service, домаће мачке у САД годишње усмрте милијарде птица и малих сисара. Истраживање објављено 2013. године у часопису Nature Communications проценило је да мачке у Америци убију између 1,3 и 4 милијарде птица годишње. Због тога су у неким земљама покренуте читаве кампање које подстичу држање мачака у затвореном простору.
Али без обзира на статистике и научне анализе, људе и даље највише фасцинира сама психологија тог тренутка. Мачка која иначе делује хладно, независно и недодирљиво одједном доноси нешто свом човеку. Не новац, не храну, не предмет који има вредност у људском свету – већ оно што у њеном свету представља успех, способност и инстинкт.
Можда је баш зато та сцена толико необична. У њој се сударају два света која живе заједно хиљадама година, али се никада нису у потпуности разумела. Човек види ужас на тепиху. Мачка види поклон.