Чарлс Вилсон је био човек који је убедио лондонску елиту да је он принц Формозе (данашњи Тајван), иако је био потпуно обичан момак из јужне Француске. Путовао је светом, причао измишљене језике, јео сирову храну и убедио тадашњег бискупа да га крсти. Његова превара је била толико детаљна и упорна да је написао и књигу о својој „родној земљи” која је постала бестселер, а читав Лондон га је третирао као племића све док се није појавио неко ко је заиста видео Формозу.
Почетком осамнаестог века Лондон је био опседнут далеким земљама. Британска империја се ширила, морепловци су доносили приче са краја света, а публика је са подједнаким одушевљењем читала извештаје путника и најневероватније измишљотине. У такву атмосферу стигао је необичан младић који је тврдио да је принц са мистериозног острва Формозе, данашњег Тајвана. Говорио је чудним језиком који нико није разумео, представљао се као човек који је одбио да једе европску храну и објашњавао да у његовој земљи људи живе по сасвим другачијим правилима.
Данас би га вероватно раскринкали за неколико сати, али почетком осамнаестог века егзотика је имала снагу магије. Убрзо су се врата високог друштва отворила пред човеком који ће остати упамћен као Џорџ Псалманазар.
Најневероватније је што није био обичан преварант који се ослањао на срећу. Свој лик је градио са педантношћу романописца. Измислио је читав језик са сопственим писмом, осмислио календар, описао религију, обичаје и друштвени поредак наводне домовине. Тврдио је да становници Формозе ходају готово наги, да једу сирово месо и да практикују необичне ритуале.
Толико је био убедљив да је чак убедио бискупа Лондона да га свечано прими у англиканску цркву. Лондонска елита га је дочекивала као племића, а његова књига о Формози постала је прави хит. Читаоци су упијали сваку страницу, не слутећи да је већина написаног плод маште једног младића из јужне Француске. Иронија је била готово савршена. Док су енглески научници покушавали да схвате свет, један непознати авантуриста га је измишљао пред њиховим очима.
Године 1704. објављује књигу An Historical and Geographical Description of Formosa, потпуно измишљен опис земље у којој никада није био. Књига постаје хит, доживљава више издања и многи је прихватају као озбиљан географски извор.
Проблем са великим лажима лежи у томе што временом постају превише сложене. Како су трговци, морнари и мисионари почели све чешће да стижу из Азије, појављивали су се људи који су заиста познавали Формозу. Њихови описи нису имали много заједничког са Псалманазаровим фантаастичним светом.
Полако су се појавиле сумње, а човек који је годинама уживао углед племића нашао се пред избором који ретко који преварант прихвати. Није покушао да измисли нову личност, нити да побегне у неку другу земљу. Напротив, постепено је признао превару. Оно што је уследило било је можда још необичније. Уместо да буде омражен, стекао је поштовање многих савременика. Живео је скромно, радио као писац и преводилац и постао познат по искреном покајању. Чак је и чувени Самјуел Џонсон касније говорио о њему са извесним уважавањем.
Можда се у томе крије највећи парадокс читаве епизоде. Човек који је постао славан захваљујући највећој лажи свог живота, на крају је стекао углед управо зато што је признао да је лажов.
Док су многи политичари, дворјани и самозвани ауторитети свог доба до последњег дана бранили сопствене обмане, Псалманазар је одлучио да се одрекне измишљеног принца и остатак живота проведе као обичан човек. А његова највећа победа није била у томе што је преварио читав Лондон, већ што је после свега успео да надживи сопствену маску. И данас, више од три века касније, историја га памти не по правом имену које је изгубљено, већ по идентитету који никада није постојао.