Када је Волт Дизни 1934. године рекао да жели да направи дугометражни цртани филм, део Холивуда није видео визионара. Видео је човека који је изгубио разум.
У то време цртани филмови су били кратка забава пре главног филма. Публика би гледала неколико минута Микија Мауса или неку смешну анимацију, насмејала се и затим гледала праве глумце. Идеја да неко плати карту да би сат и по гледао нацртане ликове многима је звучала као лош пословни план.
Новине и људи из филмске индустрије имали су чак и име за тај пројекат. „Дизнијева лудост.“
Није то био само подсмех конкуренције. Многи људи који су поштовали Дизнија мислили су да је направио највећу грешку у каријери. До тада је већ направио револуцију са Микијем Маусом, увео синхронизовани звук у цртане филмове и показао да анимација може бити више од обичне шале. Али сада је покушавао нешто што нико није веровао да може да успе.
Хтео је да направи филм у којем ће публика бринути за ликове који не постоје. Назвао га је „Снежана и седам патуљака“.
На папиру, идеја није изгледала нарочито разумно. Прича о принцези, злој краљици и седам малих рудара већ је била позната из бајке браће Грим. Али Дизни није желео само да преприча причу. Желео је да направи нешто што ће гледаоци доживети као прави филм.
Његов проблем био је што нико није знао како се то ради. Аниматори су до тада учили како да направе да лик буде смешан. Сада су морали да науче како да лик буде тужан, уплашен, заљубљен или забринут. Морали су да направе цртеж који не само да се креће, већ који публика може да осети.
Дизни је због тога радио нешто што је за то време било необично. Аниматорима није било довољно да замисле покрет. Морали су да проучавају стварне људе. Глумци су изводили сцене како би цртачи могли да виде како се тело помера када се неко уплаши, како лице изгледа када неко покушава да сакрије тугу и како се мења поглед када човек осети радост.
За покрете Снежане ангажована је Марџори Белчер, млада плесачица која је касније постала позната као Марџ Чампион. Она није глумила у филму, али су њени покрети коришћени као визуелна референца за аниматоре који су покушавали да направе принцезу која не изгледа као цртеж, већ као жива особа.
То је био цео Дизнијев експеримент. Није питање било могу ли људи да гледају цртани филм 80 минута. Питање је било могу ли људи да забораве да гледају цртеж. А цена тог покушаја постајала је све већа.
Када је производња почела, процењени буџет био је око 250.000 долара. До завршетка филма трошкови су порасли на приближно 1,5 милиона долара, што је за средину тридесетих био огроман износ. Дизни је уложио готово све што је имао. Ризиковао је компанију коју је годинама градио због филма за који су многи били уверени да ће пропасти.
Чак су и људи око њега били забринути. Његов брат Рој, који је водио финансије компаније, покушавао је да контролише трошкове. Банке нису биле одушевљене идејом да позајмљују новац за „цртани филм“. У Холивуду је постојало уверење да одрасли људи не желе да гледају нешто што је направљено од хиљада ручно нацртаних слика.
А онда је Дизни показао филм. Према сведочењима људи који су видели делове продукције, посебно је важна била сцена у којој Снежана бежи кроз шуму. Није то била сцена пуна шала и смешних ситуација. Била је то сцена страха и усамљености. Управо ту је Дизни желео да покаже да његови ликови нису само линије на папиру. Они су требали да имају осећања.
Када је филм коначно премијерно приказан 21. децембра 1937. године у Лос Анђелесу, реакција публике изненадила је чак и оне који су веровали у пројекат. Људи су се смејали седморици патуљака, али су и плакали због Снежане. Први пут се показало да анимација може да носи исту емоционалну тежину као играни филм.
Један од људи који је посебно хвалио филм био је Чарли Чаплин. Он је истицао лик Смешка, патуљка који није имао много речи, али је успевао да покаже карактер само покретима и изразом лица. За човека који је читаву каријеру изградио на немом изражавању, то је била посебно занимљива похвала.
Успех „Снежане“ није био само финансијски. Филм је променио начин на који је Холивуд гледао на анимацију. Оно што је до тада сматрано забавом за децу постало је форма у којој су могли да се испричају озбиљније приче.
Када је 1939. године Академија доделила Дизнију почасног Оскара за овај филм, награда је била једна од најчуднијих у историји. Уз велику статуу добио је и седам малих Оскара, по једног за сваког патуљка.
Као да је и сама награда морала да призна да овај филм није створио једну звезду. Створио је читав мали свет.
Данас је тешко замислити колико је идеја била ризична. Цртани филмови су свуда око нас, а анимација је постала једна од најмоћнијих филмских индустрија. Али 1937. године Волт Дизни је морао да убеди свет у нешто што сада изгледа очигледно. Да цртеж може да има душу.
Човек који је слушао да троши богатство на „дечју забаву“ није направио само успешан филм. Направио је доказ да публика не мора да види стварног човека да би осетила праву емоцију. Понекад је довољно неколико линија, мало боје и неко ко верује да и нешто што никада није постојало може постати стварно.