Лето 1946. године у Европи није личило на безбрижна лета која ће доћи касније. Рат је био завршен тек годину дана раније. Градови су још носили ожиљке бомбардовања, економије су се опорављале, а милиони људи покушавали су да пронађу нови почетак. Ипак, управо у таквом свету, између рушевина старог и наде у ново доба, у Паризу је представљен један од најпознатијих одевних предмета двадесетог века.
Дана 5. јула 1946. француски инжењер и модни дизајнер Louis Réard представио је бикини – купаћи костим који је покривао далеко мање него што је тадашње друштво сматрало прихватљивим. Данас то делује као обична модна новост, али у послератној Европи био је то друштвени потрес који је изазвао расправе у новинама, црквама, политичким круговима и на плажама широм света.
Посебну тежину читавој причи даје околност по којој је бикини добио име. Само четири дана пре његовог представљања, 1. јула 1946. године, Сједињене Државе извеле су прву послератну пробу атомске бомбе на атолу Bikini Atoll у Тихом океану. Цео свет говорио је о експлозији која је симболизовала нову атомску еру.
Реар је веровао да ће и његов изум изазвати сличан шок у јавности. Зато је нови купаћи костим назвао управо „бикини“, надајући се да ће његов ефекат бити „експлозиван“.
И није погрешио. У то време чак су и дводелни купаћи костими били релативна новост. Женска мода на плажама током прве половине двадесетог века пролазила је спору и често бурну еволуцију. Почетком века многе жене су се купале у готово комплетној одећи, са дугим рукавима и сукњама које су покривале колена. У појединим америчким градовима постојале су чак и комисије које су мериле дужину купаћих костима и кажњавале „непримерено откривање тела“.
Реаров бикини био је нешто сасвим друго. Састојао се од четири мала троугла тканине и откривао је пупак, што је за многе представљало незамисливо кршење друштвених норми. Толико незамисливо да ниједан професионални модни модел није желео да га обуче за прву презентацију.
Зато је Реар потражио помоћ ван модних кругова. На крају је пристала двадесетогодишња плесачица из париског кабареа Казино де Париз, Micheline Bernardini. Она је 5. јула 1946. изашла пред новинаре на базену Молитор у Паризу носећи бикини украшен новинским исечцима. Фотографије су обишле свет.
Реакције су биле бурне и често контрадикторне. Док су једни говорили да је реч о симболу модерности и женске слободе, други су га називали скандалозним, неморалним и опасним по јавни морал. У неким земљама бикини је био практично забрањен. Белгија, Италија, Шпанија и Португалија годинама су ограничавале или обесхрабривале његово ношење. На појединим плажама жене су кажњаване или удаљаване ако би се појавиле у купаћем костиму који је откривао превише коже.
Занимљиво је да бикини није одмах освојио свет. Напротив, током првих година после представљања продаја је била скромна. Многи су сматрали да је Реаров изум сувише радикалан за просечну жену тог времена. Тек педесетих година ситуација почиње да се мења захваљујући филмским звездама.
Када се Brigitte Bardot појавила у бикинију на плажама француске Ривијере, фотографије су постале светска сензација. Потом су уследиле Marilyn Monroe, Sophia Loren и бројне друге иконе епохе. Оно што је 1946. сматрано скандалом, десетак година касније постајало је симбол гламура.
Коначан продор догодио се 1962. године када се Ursula Andress појавила у белом бикинију у филму Dr. No. Та сцена постала је један од најпознатијих кадрова у историји кинематографије и претворила бикини у глобални феномен.
Иза читаве приче крије се занимљив парадокс. Луј Реар није био велики модни креатор у класичном смислу. По образовању је био машински инжењер који је преузео породични посао са доњим вешом. Међутим, управо је човек који је дошао из света технике успео да препозна промене које су долазиле. Бикини није био само комад тканине; постао је симбол новог времена, доба у којем су се мењали односи према телу, моди, слободи и јавном простору.
Зато је прича о представљању бикинија много више од модне анегдоте. То је прича о послератном свету који је покушавао да се ослободи старих стега, о друштву које је истовремено било уплашено и фасцинирано променама, и о једном јулском дану 1946. године када је на париском базену представљен предмет који ће изазвати културну расправу дужу од осам деценија. У времену када су новине биле пуне вести о атомском добу, један купаћи костим успео је да се избори за место на насловним странама света.