Према једној од најпознатијих анегдота, Сесил Чаб је 1915. године отишао на аукцију у Солсберију са прилично обичним задатком. Његова супруга Мери наводно га је послала да купи трпезаријске столице. Вратио се без столица. Вратио се као власник Стоунхенџа.
Причу о столицама ипак треба узети са малом резервом. Енглески Heritage је наводи као легенду, док је сам Чаб после аукције новинару испричао другачију верзију. Није, по сопственим речима, планирао да купи праисторијски споменик. Седео је у аукцијској сали, видео да се Стоунхенџ продаје и помислио да би „човек из Солсберија“ требало да га купи. Затим је почео да лицитира и зауставио се тек на 6.600 фунти. На тај начин локални адвокат постао је власник једног од најпознатијих праисторијских споменика на свету.
Стоунхенџ је тада, међутим, изгледао много мање величанствено него на данашњим фотографијама. Неки камени блокови били су подупрти дрвеним гредама због опасности од обрушавања, посетиоци су деценијама одбијали комаде камена као сувенире и урезивали имена у древне монолите, а један од усправних каменова срушио се још 1900. године. Чаб зато није купио савршено очувани национални симбол, већ прилично запуштен и угрожен споменик, заједно са око тридесет јутара земље.
Чаб је био локални човек. Рођен је недалеко од Стоунхенџа и као дечак га је често посећивао. Касније је писао да га је тај камени круг одувек привлачио, по киши, снегу, олуји, месечини и сунцу. Када га је купио, није одмах размишљао о томе да га поклони држави. Напротив, у почетку је изгледало да би Стоунхенџ могао остати у његовој породици.
Само три године касније догодило се нешто што је читаву куповину претворило у једну од необичнијих епизода у историји заштите културне баштине. У септембру 1918. Чаб је понудио Стоунхенџ британској држави као поклон. Формална примопредаја обављена је 26. октобра 1918. године, када је повеља о поклону предата сер Алфреду Монду, првом комесару за радове. Човек који је за споменик платио 6.600 фунти тако је постао његов последњи приватни власник.
Чаб није желео само да преда кључеве и нестане из приче. У писму којим је понудио поклон навео је да би приход од Стоунхенџа током рата, ако је могуће, требало уступити Црвеном крсту због његовог рада. Држава је тај предлог прихватила. Убрзо је започела и озбиљнија конзервација: од 1919. године поједини каменови су исправљани, учвршћивани и враћани на своја места, чиме је започела нова етапа систематске бриге о споменику.
За свој поклон Чаб је касније добио витешку титулу, а остао је упамћен и по надимку „Виконт Стоунхенџ“. Од човека који је једног септембарског дана ушао на аукцију као приватни купац, постао је човек који је један од најпознатијих споменика у Британији вратио целој земљи.