На данашњи дан, 29. маја 1879. године, у Охриду је рођен Коста Абрашевић, песник који је за само деветнаест година живота успео да постане симбол бунта, социјалне правде и радничког покрета у Србији. Иако је његов животни век био краћи од једне пуне младости, траг који је оставио у српској књижевности и левичарској мисли остао је неизбрисив. Абрашевић није писао о далеким идеалима из угодности кабинета; он је био глас сиромашних, потлачених и свих оних који су веровали у праведнији свет на прелазу векова.
Коста је рођен у трговачкој породици у Охриду, али га је животни пут рано довео у Шабац, град који је у то време био културни и политички центар западне Србије. У шабачкој гимназији, Абрашевић се први пут сусрео са социјалистичким идејама које су тада тек почињале да пуштају корен међу омладином. Упркос болешљивој природи, поседовао је борбен дух и невероватну жеђ за знањем, што га је убрзо учинило вођом ђачких дружина и покретачем књижевних кружока у којима се расправљало о слободи и једнакости.
Поезија као оружје и огледало стварности
Његово стваралаштво, које је постхумно објављено под једноставним насловом „Песме“, представља први прави пример пролетерске лирике у српској књижевности. Коста Абрашевић је увео теме које су до тада биле стране српском романтизму – тежак положај радника, неправду фабричког система и веру у неизбежност социјалне револуције.
Његове најпознатије песме, попут „Црвена” или „Свет у оковима”, нису биле само уметнички изрази, већ борбени покличи који су се деценијама касније рецитовали на зборовима и протестима. Он је веровао да поезија мора имати сврху и да песник има моралну обавезу да буде на страни оних који пате.
Занимљивости о „дечаку револуционару”
Мало је познато да је Коста већину својих песама написао док се борио са тешком болешћу – туберкулозом, која је у то време била немилосрдна према младима. Упркос физичкој слабости, његов рукопис је био енергичан, а његова преписка са тадашњим социјалистичким првацима открива човека који је имао зрелост много старију од својих година.
Након његове преране смрти 1898. године, његови другови су сакупили расуте папире и свеске како би сачували његово дело од заборава.
Занимљиво је и то да данас скоро сваки већи град у Србији и региону има Културно-уметничко друштво које носи његово име, чиме је постао вечни патрон аматерског стваралаштва и народне културе.
Коста Абрашевић је преминуо у Шапцу, неколико недеља пре свог деветнаестог рођендана, али његова „црвена” визија наставила је да живи.
Он је био први српски песник који је јасно повезао књижевност са политичком борбом, утирући пут каснијим генерацијама писаца друштвене ангажованости. Његов споменик у Шапцу и дан-данас подсећа на дечака који је сањао о свету без окова, остављајући нам у аманет стихове који подсећају да човеково достојанство нема цену.