Пре него што су машине научиле да пишу, разговарају или стварају слике по текстуалном опису, у једној лабораторији већ се водила расправа која ће обележити читав XXI век. На столу није лежало питање како функционише рачунар, већ нешто далеко необичније: ако алгоритам нацрта слику, ко је њен аутор?
Средином шездесетих година прошлог века рачунари су били огромне машине које су заузимале читаве просторије. Имали су незамисливо мање рачунарске снаге од данашњег паметног телефона, нису поседовали екране какве данас подразумевамо, нису разумели језик, нису могли да препознају лица нити да „размишљају“ у савременом смислу те речи. Њихов посао био је да стрпљиво извршавају математичке инструкције. Управо зато делује готово невероватно да су баш такве машине прве покренуле расправу о томе може ли рачунар бити уметник.
Један од пионира тог необичног покрета био је немачки математичар и информатичар Георг Нис. Док су већина људи рачунаре доживљавали као скупоцене машине за научне прорачуне и пословну статистику, Нис је у њима видео средство за стварање слика. Уместо четкице користио је алгоритме. Уместо платна, плотер – уређај који је пером исцртавао линије на папиру према математичким командама. Године 1965. његови радови изложени су у Штутгарту на првој самосталној изложби компјутерске графике, чиме је практично рођена нова уметничка дисциплина.
У исто време, независно од њега, сличним путем кренуо је и математичар Фридер Наке. И он је писао алгоритме који су производили цртеже састављене од линија, геометријских облика и случајних варијација. Оно што је дотад било искључиво човеково стваралачко поље постајало је предмет математичког експеримента. Уметничко дело више није настајало покретом руке већ извршавањем низа правила.
На другој страни Атлантика, у истраживачкој лабораторији Bell Labs, инжењер А. Мајкл Нол одлучио је да испита колико људи уопште могу да разликују традиционалну уметност од алгоритамски створене. Направио је компјутерску композицију инспирисану делом Composition with Lines, а затим је, без потписа, показао испитаницима и оригинал и компјутерску верзију. Резултат је био изненађујући. Значајан број људи више је волео цртеж који је произвео алгоритам него рад славног холандског сликара. Испитаници, наравно, нису знали који је који.
Тиме није доказано да је машина постала уметник. Али је показано нешто друго: када посматрач не зна ко је аутор, процењује дело према ономе што види, а не према ономе ко га је створио. То је било довољно да се отвори питање које ни данас нема једноставан одговор.
Убрзо су се у расправу укључили историчари уметности, филозофи и сами уметници. Ако алгоритам одређује распоред линија, да ли је аутор машина? Ако је човек написао алгоритам, да ли је он прави уметник? А ако је алгоритам предвидео и елемент случајности, ко је онда донео коначну одлуку о изгледу слике? Испоставило се да рачунар није уздрмао свет уметности зато што је био интелигентан, већ зато што је натерао људе да преиспитају сопствену представу о ауторству.
Посебно место у тој причи припада Вера Молнар. Још почетком шездесетих година, пре него што је уопште добила приступ рачунару, осмишљавала је поступке које је називала „замишљеном машином“. Записивала је правила по којима би један идеални компјутер могао да ствара бескрајне варијације геометријских композиција. Када су јој касније прави рачунари постали доступни, испоставило се да су њене идеје биле корак испред технологије. Машина није заменила њену креативност; омогућила јој је да је спроведе у дело.
Из данашње перспективе лако је помислити да је све то био увод у еру вештачке интелигенције. Али ти рачунари нису били интелигентни у савременом значењу те речи. Нису учили, нису закључивали, нису разумели шта цртају. Радили су искључиво оно што им је човек математички задао. Ипак, управо су они први натерали свет уметности да се суочи са питањем које ће много касније постати глобална тема.
Необично је што расправа о ауторству није почела онда када су машине постале довољно способне да личе на људе. Почела је онда када су биле толико примитивне да нико није могао озбиљно да поверује да „мисле“. Данас се често говори да је вештачка интелигенција изненада отворила питање може ли машина стварати уметност. Историја показује нешто друго. То питање постављено је пре више од шездесет година, у време када је један рачунар једва умео да повуче праву линију. Управо та линија показала се довољном да промени начин на који људи размишљају о стваралаштву.