У престижним светским библиотекама (укључујући Харвард) постоје књиге из 17, 18. и 19. века чији повези изгледају потпуно нормално, али су заправо направљени од праве људске коже. Ова пракса се зове антроподермичка библиопегија. Најчешће су у људску кожу повезиване медицинске књиге (од тела преминулих пацијената које су лекари сецирали) или судски записи о криминалцима (где је кожа осуђеника коришћена за повез књиге о његовом суђењу, као врста коначне казне).
У тишини старих библиотека чувају се милиони књига. Неке су вредне због ретких текстова, друге због старости, треће због имена својих аутора. Али постоји и неколицина књига које изазивају нелагоду чим се открије њихова тајна.
На први поглед не разликују се од других старих томова. Имају кожне повезе, пожутеле странице и мирис старог папира. Деценијама, а понекад и вековима, стајале су на полицама универзитетских библиотека, музеја и приватних колекција. Тек савремена научна анализа открила је да њихови повези нису направљени од телеће, козје или овчије коже.
Направљени су од људске коже. Ова необична и узнемирујућа пракса позната је под називом антроподермичка библиопегија. Сам израз потиче од грчких речи за човека, кожу и повезивање књига. Данас звучи као нешто што припада хорор романима, али је током седамнаестог, осамнаестог и деветнаестог века заиста постојала.
Иако никада није била широко распрострањена, није била ни потпуно непозната. Најчешће се јављала у медицинским круговима. То је било доба када су анатомија и хирургија доживљавале велики развој. Лекари су све чешће обављали обдукције и научна истраживања људског тела, али су истовремено деловали у свету који је имао другачији однос према смрти него данас.
Поједини лекари су након обдукција задржавали делове коже преминулих пацијената и користили их за повезивање медицинских расправа, анатомских атласа или личних бележака. У њиховим очима то је понекад представљало необичан облик научног сећања, начин да тело настави да служи знању и после смрти.
Један од најпознатијих примера везан је за француског лекара Ludovic Bouland. Он је у деветнаестом веку повезао једну књигу људском кожом и оставио белешку у којој објашњава шта је учинио. Навео је да је материјал потицао од жене која је преминула у болници и чије тело нико није потраживао.
Међутим, медицина није била једина област у којој се ова пракса појављивала. У Европи и Америци деветнаестог века повремено су се појављивали и судски записи или мемоари злочинаца повезани кожом погубљених осуђеника. Такви предмети нису били само књиге већ и симболичке поруке. Друштво је на тај начин желело да остави трајан знак о злочину и казни.
Посебно су познати случајеви из Велике Британије, где су након погубљења неких озлоглашених убица делови коже коришћени за повезивање докумената о њиховим суђењима. Данас то делује морбидно, али у епохи јавних погубљења и анатомских сецирања такве идеје нису изазивале исту реакцију као у савременом свету.
Занимљиво је да су многе од ових прича дуго сматране легендама. Библиотеке су поседовале књиге за које се тврдило да су повезане људском кожом, али није постојао поуздан начин да се то докаже. Све се променило почетком двадесет првог века када су научници почели да користе савремене биохемијске методе анализе колагена.
Тако је настао пројекат Anthropodermic Book Project, међународна група истраживача која је почела систематски да испитује сумњиве примерке широм света.
Резултати су били изненађујући. Испоставило се да је велики број наводних књига од људске коже заправо био направљен од коже оваца, свиња или коза. Народне приче и сензационализам временом су створили више митова него стварних примера.
Али неке књиге су се показале као аутентичне. Међу њима су и примерци који су се налазили у библиотеци Harvard University. Управо су научна тестирања потврдила да су поједини повези заиста направљени од људске коже, чиме је једна од најнеобичнијих библиотечких легенди добила научну потврду.
Открића су покренула и етичка питања. Шта радити са таквим књигама? Да ли их треба третирати као историјске артефакте или као људске остатке? Да ли их излагати јавности или чувати у посебним условима?
Одговори нису једноставни. Последњих година многе институције почеле су да преиспитују начин на који представљају овакве предмете. Оно што је некада било посматрано као ретка куриозитетна драгоценост данас се све чешће посматра и кроз призму достојанства особа чији су остаци коришћени без пристанка.
Ипак, управо у томе лежи историјска вредност ових књига. Оне не говоре само о својим текстовима. Говоре о времену у којем су настале. Подсећају нас колико су се представе о телу, смрти, науци и моралу мењале током векова. Оно што је некада било прихватљиво данас делује шокантно, а оно што данас сматрамо саморазумљивим можда ће једног дана изазивати чуђење будућих генерација.
Зато су књиге повезане људском кожом више од библиотечке необичности. Оне су сведочанство једног доба у којем је граница између научне радозналости, казне, сујеверја и поштовања према мртвима била далеко нејаснија него што бисмо данас желели да верујемо.
На полицама великих библиотека света још увек стоје тихи томови чије странице чувају речи давно умрлих аутора. Али код неких од њих, сама корица прича још необичнију причу од оне која је написана унутра.