Док су српски монаси крајем 14. века стрпљиво украшавали Минхенски псалтир, стварајући један од најраскошнијих рукописа средњовековне Европе, нико није могао ни да наслути да ће само неколико деценија касније једна књига из немачког Мајнца означити почетак краја света у којем су рукописи владали већ хиљаду година.
Историја је, као и обично, волела иронију. Револуција није дошла уз прасак, већ уз мирис мастила.
Свет је већ био чуо за Гутенбергову Библију. Али, тек 1457. године појавило се дело које је открило да штампа није само бржи начин умножавања текста. Мајнцишки псалтир био је прва штампана књига у боји. Огромна црвена и плава слова, богати украси и склад странице били су толико раскошни да су многи савременици тешко могли да поверују да дело није настало у манастирском скрипторијуму, већ у радионици пуној олова, преса и штампарске чађи.
Највећи апсурд био је у томе што човек чије име данас повезујемо са читавом револуцијом није имао никакве везе са овим ремек-делом.
Јоханес Гутенберг, човек који је покренуо штампарску револуцију, у међувремену је изгубио сопствену радионицу. После жестоког судског спора, његов финансијер Јохан Фуст преузео је посао, а са некадашњим Гутенберговим сарадником Петером Шефером кренуо у нови подухват. Тако је једно од највећих достигнућа гутенберговске ере настало без самог Гутенберга.
Историја је поново показала да проналазачи не добијају увек прилику да уживају у слави својих изума.
До тада су монаси и преписивачи били неприкосновени господари књиге. Вековима су пажљиво исписивали странице и ручно осликавали раскошне иницијале. Ниједна машина није могла да парира њиховим црвеним и плавим словима. А онда су Фуст и Шефер одлучили да нападну управо ту тврђаву. Ако штампа не може да буде лепша од рукописа, помислили су, нека бар изгледа исто тако величанствено.
Посао није био нимало једноставан. Данас је довољно притиснути дугме на штампачу, али у 15. веку требало је савршено ускладити више боја у једном отиску. Грешка од неколико милиметара могла је да уништи читав лист. Толико је техника била сложена да су многи каснији штампари одустали од ње. Испоставило се да је понекад лакше преписати читаву књигу него натерати боје да се поклопе како треба.
Мајнцишки псалтир донео је и нешто што данас сматрамо потпуно природним. На његовим страницама стајало је ко га је штампао, где је настао и када је завршен. Звучи банално, али у свету у којем су књиге вековима настајале из анонимних руку монаха, то је било равно потпису сликара на ремек-делу. Можда је управо ту рођена модерна идеја издавача и бренда.
Али ни та нова епоха није могла одмах да се одрекне старе. У многим примерцима музичке ноте за црквено појање и даље су уношене ручно. Будућност је већ била одштампана, али је прошлост још увек држала перо. Књига је тако постала необична мешавина два света – средњовековног и модерног.
Мало је познато да је до данас сачувано тек десетак примерака Мајнцишког псалтира. Парадоксално, ова књига је данас ређа од чувене Гутенбергове Библије. Још је необичније што је њен штампар Петер Шефер пре него што је постао мајстор штампе био калиграф. Човек који је годинама усавршавао рукопис, на крају је помогао стварању машине која ће полако потиснути занат којем је посветио младост.
Док су последњи велики рукописи, попут српског Минхенског псалтира, представљали врхунац једне цивилизације, Мајнцишки псалтир најављивао је рађање друге. Био је то тренутак у којем су се на једној страници сусрели монашко перо и штампарска преса.
И као што то често бива, револуција није уништила лепоту. Само јој је променила алат. Од неколико црвених и плавих слова одштампаних у Мајнцу води непрекинута линија до сваког часописа, сваке књиге у боји и сваког екрана који данас светли пред нашим очима. А све је почело онда када су некадашњи сарадници једног банкротираног проналазача решили да докажу нешто што је изгледало немогуће – да машина може да створи књигу достојну монаха.