Година 1843. означила је крај овоземаљског пута једне од најмаркантнијих жена српске историје – Љубице Обреновић. Рођена 1785. године као кћерка Радослава Вукомановића, Љубица није била само кнегиња по титули, већ истински стуб државотворне енергије у време када се Србија из раје претварала у државу.
Њен живот, који је престао у изгнанству у Новом Саду, био је саткан од парадокса: била је и патријархална мајка нације и пркосна жена која је са пиштољем у руци бранила част и престо.
Док је кнез Милош вештом дипломатијом и лукавством преговарао са Портом, Љубица је била та која је српском двору дала први обрис достојанства. Њена храброст остала је забележена у крвавим данима Другог српског устанка.
Када је српска војска почела да устукне пред турском надмоћи код Чачка 1815. године, Љубица је изашла пред устанике, подсетила их на заклетву и својом појавом зауставила повлачење. Била је једина жена тог доба коју су и војска и народ поштовали као равну кнезу, називајући је „велика госпођа“.
Драма у конаку
Приватни живот Љубице Обреновић био је арена великих емотивних ломова. Милошева склоност ка неверству довела је до једног од најинтригантнијих тренутака српске историје – убиства кнежеве милоснице Петрије.
Љубица, вођена повређеним поносом и традиционалним моралом, лично је пресудила Петрији из пиштоља, чиме је Милошу послала јасну поруку: она није само супруга, већ и судија сопственог дома. Иако је Милош због овога дуго био гневан, Љубица је остала непоколебљива, верујући да се углед владарског дома брани пре свега моралним чистунством.
Њена улога мајке била је кључна за опстанак династије. Своју децу, нарочито Милана и Михаила, васпитавала је са строгом пажњом, свесна да они носе терет будућности једног народа. Када је Милош 1839. године био приморан да абдицира, Љубица је стајала уз своје синове, покушавајући да усмери државни брод кроз олује уставних промена и интрига Уставобранитеља. Њен Конак у Београду, подигнут по највишим стандардима тадашње архитектуре, постао је центар окупљања учених људи и симбол модернизације Србије.
Крај у изгнанству
Судбина је хтела да жена која је толико уложила у темеље Србије премине далеко од Београда. Након што су Обреновићи 1842. године поново изгубили власт, Љубица је прешла Дунав и уточиште пронашла у тадашњој Аустрији.
Њена смрт 1843. године у Новом Саду била је тиха, али њен повратак кући био је велик – сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој гори, месту које чува кости српских деспота, чиме јој је историја одала признање као истинској наследници средњовековних владарки.
Љубица Обреновић остаје упамћена као архетип балканске кнегиње – сурова према непријатељу, строга према неверству, али бесконачно лојална идеји слободне Србије. Она је била прва српска владарка модерног доба која је схватила да се држава не гради само мачем, већ и снагом карактера који не устукне ни пред ким, па чак ни пред сопственим мужем.