Замислите да изађете напоље и почне киша. Ништа необично. Пада сат времена. Па цео дан. Па недељу дана. Сада замислите да пада месецима. Па годинама. Па хиљадама година. Колико год то звучало незамисливо, научници верују да је Земља једном заиста прошла кроз период у коме је киша падала готово непрекидно, не данима, не вековима, већ милионима година.
Да бисмо разумели ту причу, морамо да отпутујемо више од три милијарде година у прошлост, у време када наша планета није личила ни на шта што данас познајемо. Није било шума. Није било океана какве данас знамо. Није било птица, риба, диносауруса, па чак ни траве. Постојала је само ужарена кугла стена, вулкана и растопљене магме.
Млада Земља била је место паклених температура. Површина је била толико врела да течна вода није могла да постоји. Али вулкани су непрестано избацивали огромне количине водене паре у атмосферу. Небо је било испуњено густим облацима који су прекривали читаву планету.
А онда је Земља почела полако да се хлади. И догодило се нешто величанствено. Водена пара почела је да се кондензује. Почела је киша. Не онаква какву познајемо.То су биле падавине планетарних размера. Огромне количине воде обрушавале су се на врелу површину Земље. Вода је испаравала, враћала се у атмосферу, поново се кондензовала и поново падала. Циклус се понављао без престанка.
Геолози верују да је управо током тог незамисливо дугог периода настала већина првих океана на Земљи.
Оно што данас зовемо Атлантским, Тихим или Индијским океаном још није постојало. Али вода се већ сакупљала у огромним удубљењима планетине коре, стварајући прва мора света.
Када кажемо „четири милиона година кише“, не треба замишљати облачно небо и капљице које непрекидно падају сваке секунде. Реч је о геолошком времену.
О епохи у којој су процеси које данас меримо данима и месецима трајали милионима година. За Земљу је то био само један корак у дугом формирању планете. За човека би то била вечност коју ум не може да обухвати. И управо ту постајемо свесни колико је наше поимање времена ограничено.
Људски живот траје седамдесет или осамдесет година. Стогодишња зграда нам делује старо. Хиљаду година већ називамо древном историјом.
Али Земља игра по другачијим правилима. Њене реке обликују континенте током милиона година. Планине расту и нестају током десетина милиона година. Чак и океани које сматрамо вечним, само су привремени гости на површини планете.
Зато прича о киши која је падала милионима година није само занимљив геолошки податак. То је подсетник на размере света у коме живимо.
Свака кап воде коју данас видимо на прозору можда је део истог циклуса који је започео у тим далеким временима, када су први облаци прекрили младу Земљу. И док нервозно гледамо временску прогнозу, ако киша потраје неколико дана, вреди се сетити да је наша планета једном стрпљиво чекала милионе година да заврши један једини пљусак.