Током велике побуне у Ираку против британске окупације,1920. локални племенски вођа шеик Махмуд Ал-Халди објављује џихад и рат модерној цивилизацији, забрањујући својим следбеницима увођење било какве западне технологије. Апсурд доживљава врхунац када званично осуђује британски прашак за прање веша као „нечастиву хемију која квари дух”, наређујући да се заробљене кутије прашка стрељају из пушака испред блатњаве тврђаве.
Када се дубоки религиозни занос, вековни племенски понос и оправдани бес због стране војне окупације помешају са потпуним неразумевањем тековина индустријске револуције, историјска сцена лако постаје поприште за надреалну комедију апсурда. У касно лето хиљаду деветсто двадесете године, док је Ирак горео у пламену велике антибританске побуне, локална племена око реке Еуфрат водила су огорчене борбе против колонијалне машинерије Лондона. За једног радикалног и параноичног локалног верског и племенског вођу, овај сукоб није био само борба за територију и нафту, већ апсолутни, метафизички рат против комплетне западне цивилизације и њених сатанских изума који имају за циљ да искваре чисту и непорочну пустињску душу његових ратника. Шеик Махмуд Ал-Халди (у неким британским колонијалним извештајима записан и као Махмуд Ал-Гарбави), радикални верски вођа и поглавица моћног конзервативног клана из области јужног Еуфрата је био познат по томе што је пустињским ратницима у раним фазама ирачког устанка испирао мозак тврдњама да све што стиже из британских магацина – од конзервиране хране до прашка – носи у себи клетву која уништава ратничку потенцију и верску чистоћу.
Објавивши свети рат против свега што долази са Запада, овај харизматични вођа је донео низ строгих декрета којима је својим следбеницима најстроже забранио употребу било какве британске технологије, лекова или производа. И док је забрана телеграфа или модерног оружја имала какву-такву ратну логику, истински сулуди бирократски и идеолошки пик овај калиф у покушају развио је према једном сасвим безазленом кућном предмету. Након што су његови ратници пресрели и опљачкали један британски војни конвој, уместо очекиваног злата или муниције, у дрвеним сандуцима су пронашли стотине кутија новог, тада револуционарног британског прашка за прање веша. Гледајући у бели, миришљави прах који у додиру са водом прави незамисливу пену и скида најтврдокорније пустињске мрље, вођа је моментално закључио да то није никакав помоћни алат за хигијену, већ опасна „нечастива хемија” и вештичји прах смишљен у лондонским лабораторијама како би омекшао карактер и сломио борбени дух његових строгих пустињских лавова.
Да би својим људима показао како се поступа са искушењима модерног доба, племенски поглавица је одлучио да организује јавну егзекуцију овог западног непријатеља. Тог врелог августовског поподнева, испред зидина његове блатњаве пустињске тврђаве, слуге су уредно поређале заробљене шарене кутије британског прашка за веш на импровизована вешала и пањеве, баш као да је у питању група ухваћених шпијуна. Вођа је затим одржао ватрени говор пред стотинама окупљених ратника, проклео проналазаче сапунице и званично осудио кутије на смрт стрељањем. На његов знак, вод наоружаних пустињака је подигао своје старе пушке и отворио дивљу паљбу на картонску амбалажу. Уместо крви, пустињским песком је полетела бела, миришљава прашина која је, ношена јаким ветром, ушла у очи и ноздрве самих стрелаца, натеравши читав војни строј да падне на колена у колективном и незаустављивом нападу кијања и кашљања, што је међу присутнима протумачено као последњи, очајнички напад нечастивих сила из прашка.
Овај надреални пустињски стрељачки вод ушао је у незваничне анале месопотамске кампање као један од најдуховитијих примера како се идеолошки фанатизам лако оклизне у потпуни ментални мрак. Док су британски генерали у Багдаду користили авијацију и оклопна возила да угуше побуну, локални владари су водили рат против хигијенских навика сопственог становништва, чврсто верујући да се чистоћа вере брани искључиво прањем одеће у обичној речној глини и блату.
Лекција коју нам је овај ирачки сукоб оставио у аманет светли исто онако како су светлеле кутије у прашини. Људски страх од непознатог и новог често је, изгледа, толико дубок да смо у стању да прогласимо непријатељем чак и оно што служи за обично прање чарапа. Можете објавити рат напретку, можете са великим поносом и патетиком испалити стотине метака у кутију сапунице и прогласити победу над тривијалном свакодневицом, али на крају дана, када се прашина и дим од барута коначно разиђу, вечита иронија остаје иста — ратови пролазе, империје падају, а прашак за веш и даље непогрешиво ради свој посао, док они који су на њега пуцали остају записани у времену само као актери једне прашњаве и смешне позоришне фарсе.