Неколико месеци након што је Бенџамин Френклин извео свој чувени експеримент са змајем, немачки професор Георг Вилхелм Рихман је у Санкт Петербургу одлучио да покаже руској академској елити да он то може урадити боље и веће.
На овај дан, док је град погодила страшна летња олуја, Рихман је поносно стајао у својој лабораторији поред импровизованог „индикатора громова” како би пред сведоцима записао снагу нечастиве силе. Његов визионарски его је плаћен на најбизарнији начин – плава кугласта муња је буквално излетела из апарата и погодила га право у чело, чиме је Рихман ушао у историју као први човек који је погинуо током експеримената са атмосферским електрицитетом, оставивши за собом успаничену царску академију која је брзо забранила свако даље чачкање неба.
Када научни занос еволуира у чисту, непатворену сујету, а жеља за академским престижом постане већа од самих закона физике, природа обично припреми сцену за спектакуларну и сурову лекцију из понизности. У 18. веку, када је електрицитет сматран најмодернијом и најмистичнијом играчком за умове просвећености, вест са друге стране Атлантика о Бенџамину Френклину и његовом змају који „кроти” муње одјекнула је у европским научним круговима попут експлозије.
За немачког професора Георга Вилхелма Рихмана, који је радио и стварао под окриљем моћне царске Академије наука у Санкт Петербургу, Френклинов успех није био само научни тријумф, већ директна рукавица бачена у лице његовом сопственом визионарском егу. Рихман је чврсто одлучио да руском двору и светској јавности покаже да Санкт Петербург може да укроти громове далеко прецизније, драматичније и наравно веће.
Да би остварио свој сан о апсолутној превласти над атмосферским силама, Рихман је у својој кући конструисао импровизовани уређај који је поносно назвао „индикатором громова”. Систем је био релативно једноставан, али и застрашујуће смртоносан: гвоздена шипка је штрчала са крова његовог дома директно ка облацима, док је жица спроводила прикупљени електрицитет право у лабораторију, завршавајући се изнад гвозденог лењира и нити која је требало да мери интензитет наелектрисања. Наоружан овом скаламеријом, немачки професор је данима нестрпљиво чекао олују, као ловац који чека плен, потпуно игноришући чињеницу да његова машина нема никакав систем уземљења и да заправо представља отворену позивницу за самоубиство.
Када су се над Санкт Петербургом коначно надвили тешки, оловни облаци праћени застрашујућом тутњавом, Рихман је у еуфорији потрчао у кућу, повевши са собом и локалног гравера Ивана Соколова како би овај у бакру овековечио његов историјски тријумф.
Два човека су стајала на свега метар од уређаја док је олуја напољу достизала свој бизарни врхунац. Професор је био нагнут над лењиром, пратећи сваки покрет индикатора са узбуђењем детета, несвестан да је небо управо одговорило на његов изазов. Уместо очекиваног варничења или једноставног откидања нити, из уређаја је, праћена заглушујућим праском који је личио на пуцањ из топа, излетела блештава, плаво-бела кугласта муња величине песнице. Сведок Соколов је касније, још увек у стању тешког шока, описивао како је ова необична ватрена сфера лебдела секунду кроз ваздух, а затим погодила професора Рихмана директно у чело. Рихман је пао на леђа без иједног крика, остављајући за собом собу пуну густог дима, поломљена врата која су излетела из шарки и скрхани граверски прибор.
Када је на место несреће стигла лекарска помоћ, могли су само да констатују смрт и забележе невероватне, мало познате детаље ове трагедије. На Рихмановом челу стајала је савршено оцртана црвена мрља на месту удара, његове ципеле су биле буквално разнете у комадиће, док су делови његове одеће били спаљени изнутра, сведочећи о незамисливој енергији која је прошла кроз његово тело. Тако је умишљени професор, у својој сулудој трци да надмаши Френклина, заиста ушао у историју — али не као геније који је укротио небо, већ као прва документована жртва научних експеримената са атмосферским електрицитетом.
Епилог ове петербуршке катаклизме брзо је добио свој препознатљиви бирократски и панични наставак. Уплашена царска академија и двор, суочени са чињеницом да је невидљива сила са неба буквално спржила једног од њихових најугледнијих чланова усред његове дневне собе, донели су хитно наређење којим се најстроже забрањује свако даље чачкање облака и било какво слично истраживање струје без специјалних државних дозвола.
Иронија коју нам Георг Рихман оставља у аманет савршено описује вечиту људску тежњу да контролишемо силе које су далеко изнад наших могућности. Ова плава муња нас подсећа да природа има веома кратак фитиљ за људску сујету, и да када одлучите да се такмичите са колегама преко океана у томе ко има већи утицај на громове, небо понекад одлучи да лично прекине дискусију шаљући вам брз, сјајан и смртоносан одговор право у главу.