Постоји нешто готово невероватно у чињеници да је један од најсмешнијих људи двадесетог века одрастао у сенци једног од најмрачнијих времена у историји. Када данас гледамо Мел Брукса, човека који је исмевао нацисте, правио пародије на вестерне, хороре и читав Холивуд – лако је заборавити да је његов хумор настао у свету који је већ био дубоко трауматизован.
Његово детињство није личило на филмску комедију. Рођен 1926. године у Бруклину, у сиромашној јеврејској породици, одрастао је у квартовима где је хумор често био механизам преживљавања. Људи су се шалили јер су били сиромашни, уплашени или понижени. Смех није био луксуз. Био је одбрана.
А онда је дошао Други светски рат. Мел Брукс је као млад човек служио у америчкој војсци. Европа коју је затекао није била романтични континент из старих разгледница, већ рушевина цивилизације. Концентрациони логори, масовна смрт, индустријализован ужас – све оно што ће касније деловати толико монструозно да ће многи мислити да о томе више никада неће моћи да се праве шале.
Али управо ту почиње оно што Мела Брукса чини толико важним феноменом. Он је схватио нешто што су преживели великих катастрофа често знали боље од историчара: страх понекад губи моћ тек када постане смешан.
Када је 1967. снимио „Продуценте“, филм у коме се појављује намерно апсурдни мјузикл „Пролеће за Хитлера“, многи су били шокирани. Само две деценије после Холокауста, исмевати Хитлера деловало је као светогрђе. Али Брукс није покушавао да умањи зло. Радио је нешто много опасније за сваки тоталитаризам – одузимао му је митску снагу.
То је једна од најзанимљивијих психолошких особина диктатура: оне траже да делују огромно, историјски неизбежно, готово надљудски. Мел Брукс је ту слику разбијао претварајући тиране у будале. И можда баш зато његов хумор данас делује модерније него икад.
Интернет двадесет првог века практично функционише по истом механизму. Мемови, сатирични клипови и политичка пародија постали су начин на који људи психолошки обрађују страхове које више не могу да контролишу. Ратови, економске кризе, вештачка интелигенција, политички екстремизам – савремени човек је преплављен информацијама које га чине анксиозним, па хумор постаје вентил.
У том смислу, Мел Брукс није само комичар старог Холивуда. Он је претеча културе у којој се ужас претвара у шалу како би постао подношљив.
Али постоји и мрачнији слој читаве приче. Јер, ако се друштво стално шали о свему, шта се дешава када људи више не умеју да разликују цинизам од стварног отпора? Данас се често стиче утисак да интернет исмеје сваку катастрофу, не зато што је савладао страх, већ зато што је емоционално отупео.
Код Мела Брукса је било другачије. Испод комедије постојала је јасна људска позиција. Његове шале су имале мету. Није исмевао жртве, већ ауторитет, помпезност и зло које жели да изгледа непобедиво.
Зато његови филмови и данас делују живо. Не због носталгије, већ зато што подсећају на нешто што модерни свет полако заборавља: хумор није само забава. Понекад је то начин да човек поврати психолошку контролу над стварима које га плаше. И ту лежи можда најнеочекиванији слој читаве приче о Мелу Бруксу.
Двадесети век је произвео неке од највећих машина страха у историји. Диктатуре, ратове, пропаганду, нуклеарну панику. А један младић из Бруклина одлучио је да на све то одговори – смехом.