Данас је кечап готово синоним за брзу храну, масовну индустрију и једноставан укус који прати помфрит и хамбургере. Мало ко би у њему препознао нешто што има икакве везе са медицином. Ипак, почетком 19. века у Сједињеним Америчким Државама, кечап је кратко време имао сасвим другачији статус – био је представљан као лек.
Тадашњи „кечап“ уопште није личио на данашњи. Основа нису били парадајз и шећер, већ ферментисани сосови од гљива, ораха или чак рибе, по узору на азијске ферментисане зачине попут кинеског ke-tsiap из ког и потиче назив. Тек касније парадајз постаје доминантна база, делом због лакше доступности и стабилнијег укуса.
Кључну улогу у „медицинској каријери“ кечапа имао је амерички лекар John Cook Bennett, који је 1830-их година почео да промовише парадајз као „лековиту биљку“. У то време постојало је широко распрострањено уверење да парадајз може да лечи разне болести, од пробавних тегоба до жутице.
Бенет је развио концентроване облике парадајза у виду таблета и екстраката, а у том контексту кечап је постао део шире приче о „терапијским“ својствима парадајза. Чак су се појављивале тврдње да кечап може да стимулише варење и побољша опште здравље, што је у тадашњем медицинском окружењу, без строгих клиничких стандарда, било довољно да стекне одређену популарност.
У то време фармација и храна нису биле јасно раздвојене као данас. Апотеке су често продавале производе који би се данас сматрали храном, а „лекови“ су се често ослањали на традиционална веровања, а не на контролисане научне студије. Кечап је тако ушао у једну сиву зону између исхране и медицине.
Идеја да парадајз има лековита својства делимично је произилазила и из његовог хемијског састава. Касније ће се открити да садржи ликопен, антиоксидативно једињење које заиста има одређене биолошке ефекте, али далеко од онога што су 19. вековни промотери тврдили.
Када је индустријска производња хране почела да се развија крајем 19. века, кечап се постепено трансформисао у стабилан, заслађен парадајз сос какав данас познајемо. Са том променом, нестала је и његова „медицинска“ репутација.
Ипак, ова кратка историјска епизода остаје занимљива јер показује колико су границе између хране и лека некада биле флуидне. Оно што данас делује као очигледна кулинарска навика, пре два века могло је да се представља као терапија – у времену када је медицина тек почињала да добија свој савремени облик.
Оно што је додатно подстицало оваква веровања била је широка популарност такозване „народне медицине“, у којој су се поједине намирнице третирале као универзални лекови. Парадајз и производи од њега уклапали су се у ту слику као „чисте“ биљке, за разлику од тадашњих сложених и често токсичних фармацеутских препарата који су се користили у класичној медицини. У таквом контексту, кечап је лако добио ауру безопасног, али корисног средства које може да „прочисти организам“.
До краја 19. века, међутим, развој научне медицине и фармације почео је да потискује овакве тврдње. Увођење стандарда у производњу лекова, као и појава клиничких испитивања, постепено су раздвојили храну од терапије. Кечап је у том процесу изгубио свој медицински статус, али је преживео у потпуно другом облику – као индустријски производ који се масовно производи, стабилизује и заслађује за потребе тржишта.
Ипак, идеја о „лековитим намирницама“ никада није потпуно нестала, већ се само трансформисала. Савремени појмови попут функционалне хране и нутрацеутика на неки начин представљају удаљене наследнике тог истог начина размишљања, у коме граница између исхране и здравља поново постаје предмет интересовања – само овог пута уз далеко строжи научни оквир.