Едвард Џенер је рођен 1749. године у Берклију, у Глостерширу, као син локалног викара. Његово рано образовање било је прожето природом и прецизним посматрањем света који га окружује. Већ са четрнаест година почео је да учи лекарски занат код локалног хирурга, што му је омогућило да стекне практична знања пре него што је отишао у Лондон.
Тамо је постао ученик славног Џона Хантера, једног од најистакнутијих хирурга и анатома тог времена. Хантер је у Џенера усадио кључни принцип који ће водити његов будући рад: уместо пуког нагађања, потребно је вршити експерименте. Овај научно-истраживачки нерв вратио је Џенера у родни крај, где је наставио да ради као сеоски лекар, не слутећи да ће управо у стадама крава пронаћи решење за глобалну пошаст.
Први имунолошки штит
Крајем осамнаестог века, велике богиње су биле пресуда за милионе. Џенер је годинама слушао локалне приче сеоских млекарица које су тврдиле да никада не оболевају од великих богиња јер су већ прележале кравље богиње, знатно блажу болест коју су добијале од стоке. Године 1796. Џенер је одлучио да ову народну мудрост преточи у научну чињеницу. Извршио је свој чувени експеримент на осмогодишњем дечаку Џејмсу Фипсу, убризгавши му материјал узет из ране млекарице Саре Нелмс. Када је касније покушао да зарази дечака правим великим богињама, организам детета је остао непоколебљив. То је био тренутак када је створена прва вакцина – термин који и сам потиче од латинске речи vacca, што значи крава. Џенер није само излечио једног дечака, он је дешифровао механизам којим тело може да се научи одбрани пре него што непријатељ уопште нападне.
Сукоб са зидовима скептицизма и коначни тријумф
Као и свака револуционарна идеја, и Џенеров рад је наишао на снажан отпор тадашње елите. Краљевско друштво у почетку није желело да објави његове налазе, сматрајући их сувише бизарним и недовољно утемељеним. Џенер је био приморан да сам штампа своју студију под насловом „Истраживање узрока и ефеката вариоле вакцине“. Ипак, истина је имала већу носивост од предрасуда. Вест о спасоносној методи брзо се проширила Европом и Америком. Упркос почетном изругивању, где су се на карикатурама приказивали људи којима наводно израстају кравље главе након вакцинације, Џенерова метода је постала стандард. Његов значај је препознат на највишим нивоима, па му је британски парламент доделио велике суме новца како би могао да настави своја истраживања, чиме је постао један од ретких научника који је дочекао признање за живота.
Едвард Џенер је био много више од лекара; био је страствени природњак који је први описао како млади кукавице избацују јаја својих домаћина из гнезда, за шта је и постао члан Краљевског друштва. Оженио се Кетрин Кингсcote, а своје позне године провео је повучено, одбијајући положаје у Лондону како би остао близу својих пацијената у Берклију. Преминуо је 1823. године од последица можданог удара. Његово наслеђе је можда највећи појединачни допринос људском здрављу у историји. Данас, захваљујући темељима које је он поставио, велике богиње постоје само у лабораторијским епруветама. Џенер нам је оставио горку али лековиту мудрост: природа нам често даје кључ за наше највеће проблеме, али само ако смо довољно храбри и пажљиви да га потражимо на местима где други виде само обично блато и стоку.