Како је један пасош угасио Римско царство

Када је тинејџер Ромул Августул мирно предао власт варварском генералу Одоакру, нико у Риму није схватио да је то крај једне ере. Одоакру је заправо само била потребна званична римска бирократска титула како би легализовао свој плен, па је хладнокрвно спаковао царске инсигније и послао их у Константинопољ уз поруку да један цар сасвим довољан за целу планету. Највећа империја антике није пала уз прасак, већ уз административни пренос овлашћења и слегање раменима.

Пад највеће војне машинерије античког света вековима је у машти потоњих генерација сликани као апокалиптични ковитлац ватре, рушења колосалниһ һрамова и крика успаниченог народа који бежи пред ордама варвара. Сви су очекивали трагедију достојну Помпеје. Међутим, када је кулиса коначно пала, испоставило се да је светска сила која је покорила Медитеран завршила свој пут у тишини једне прашњаве канцеларије, затрпана административним папирима и запечаћена једним обичним поштанским пакетом. Историја је за тинејџера на трону и једног прагматичног дошљака припремила сценарио у којем су закони бирократије испали далеко моћнији од легија.

Све је почело када је дечак по имену Ромул Августул, коме је судбина иронично доделила име и оснивача града и првог цара, схватио да круна коју носи вреди мање од метала од којег је скована. На његовим вратима појавио се Одоакар, вођа германскиһ најамника, човек који није имао никакву жељу да руши Рим, већ напротив — очајнички је желео да постане део његовог система. Одоакру није било до паљења палата; њему је био потребан порески легалитет, печат и званично признање. Желео је да земљу коју је заузео усклади са важећим римским прописима како би могао несметано да убира приходе од преплашеног становништва које је већ одавно навикло на смену господара.

Уместо епског двобоја за судбину цивилизације, уследио је разговор који је личио на пренос власничког листа над пропалим предузећем. Дечак је мирно потписао своју абдикацију, добио скромну пензију и упућен је на неко имање у Кампанији да тамо проведе остатак живота потпуно заборављен. Нико на улицама Рима тог дана није изашао да протестује, нити су заставе спуштене на пола копља. Грађани су једноставно слегли раменима, превише заузети преживљавањем да би марили што им се нови владар не облачи у тогу, већ у војничке панталоне.

Прави бирократа Одоакар је извео одмах након тога. Схвативши да му титула западноримског цара само доноси непотребне трошкове и обавезе према сенату, он је хладнокрвно узео све царске инсигније  круну, скиптар и пурпурни плашт — спаковао их у кофере и послао за Константинопољ, цару Зенону који је управљао богатијим, источним делом империје.

Уз овај необични пакет стигло је и званично писмо у којем је стајало да западу више није потребан сопствени владар и да је један цар у Константинопољу сасвим довољан за целу планету. Одоакар је тражио само једно: да му се изда званични пасош, односно титула патриција, како би у име тог истог Зенона могао легално да управља Италијом.

Зенон је у Константинопољу примио пакет са драгоценостима, прегледао документацију, уредно ударио печат и одобрио Одоакров захтев, задовољан што је без испаљеног метка формално поново ујединио царство. Тако је у неколико потеза пером, кроз дипломатску пошту и административне уступке, званично угашено Западно римско царство. Они који су владали светом завршили су као фуснота у споразуму о подели надлежности између два владара који су се плашили административног хаоса више него војног пораза.

Илузија о вечности којом су се римски цареви хранили вековима распршила се у тренутку када је постало јасно да је за крај једне епохе довољно само преусмерити токове новца и променити заглавље на званичним документима. Човечанство је наставило да живи, уверено да се ништа суштински важно није догодило, остављајући нам у аманет сазнање да велике империје ретко умиру на бојном пољу уз звуке труба. Оне много чешће нестају када њихове вође потпуно изгубе компас, а бирократе једноставно угасе светло, спакују документе и предају кључеве првом пролазнику који покаже важећу дозволу.