Док се ми боримо са застаревањем УСБ флешева, гребањем хард дискова и пропадањем оптичких медија, природа већ милијардама година користи савршен систем за складиштење информација. Читав нацрт за изградњу једног људског бића стаје у микроскопски молекул ДНК, који је толико стабилан да из њега можемо читати податке чак и након десетина хиљада година проведених у пермафросту. Данас научници користе ту исту технологију како би решили највећи проблем дигиталне ере: како сачувати знање човечанства када се већина наших дигиталних медија распада за мање од две деценије?
Кодирање живота: бинарни систем преведен на А, Ц, Г, Т
Оно што компјутер препознаје као нуле и јединице, биолошки систем препознаје као четири базе – аденин, цитозин, гванин и тимин.
Процес је запањујуће једноставан у концепту, а револуционаран у изведби: дигитални фајлови, било да је то филм „Вртоглавица” Алфреда Хичкока или комплетан опус Вилијама Шекспира, претварају се у низ ових база.
Тим са Харварда је 2012. године успео да у ДНК запише књигу од 53.000 речи са све илустрацијама, а неколико година касније, Microsoft и Универзитет у Вашингтону су отишли корак даље, складиштећи култни музички видео „This Too Shall Pass” групе OK Go у генетски код. Једном када се ДНК синтетише са овим подацима, информација постаје практично неуништива ако се чува на хладном и тамном месту.
Највећа предност ДНК није само трајност, већ незамислива компактност. Данашњи центри података заузимају површине целих фудбалских стадиона и троше количине енергије које би могле да напајају мање градове. Када бисмо све дигиталне информације које тренутно постоје на свету – сваки мејл, сваки видео са Јутјуба и сваку научну студију – записали у ДНК, све те информације би могле стати у кутију величине пар ципела.
Густина података у ДНК је око милион пута већа него код најсавременијих флеш меморија. У само једном граму ДНК може се ускладиштити око 215 петабајта података, што је цифра која превазилази капацитет хиљада класичних хард дискова.
Чекање на „биолошки читач”
Иако технологија већ постоји, тренутно се налазимо у фази која подсећа на ране дане рачунарства. Писање и читање ДНК је још увек споро и изузетно скупо за свакодневну употребу. Међутим, напредак у синтетичкој биологији и секвенцирању ДНК напредује експоненцијално. Визија будућности није ДНК који ће заменити RAM меморију у вашем телефону, већ ДНК као „хладна архива”. Све оно што човечанство жели да сачува за будуће миленијуме – од историјских записа до научних открића – биће смештено у капсуле са вештачком ДНК, спремно да га нека будућа цивилизација дешифрује користећи основне законе биологије који су универзални.
Библиотека у нашој крви
Шта нам овај спој биологије и технологије поручује о самој природи информације? Он нам сугерише да је граница између „живог” и „дигиталног” много тања него што смо мислили. Ми смо заправо ходјуће библиотеке података који се самореплицирају већ милионима година. Док ми развијамо вештачке облаке за чување фотографија, природа нас подсећа да смо ми сами саздани од најнапреднијег софтвера који је икада настао.
ДНК као хард диск нам отвара врата ка истинској дигиталној бесмртности. Она нам омогућава да размишљамо у временским оквирима који превазилазе животни век једне државе или цивилизације. Ако желите да пошаљете поруку која ће трајати десет хиљада година, немојте је гравирати у камену или снимати на облак – запишите је у ДНК. То је језик који планета течно говори још од настанка првих ћелија, и језик који ће преживети све наше техничке револуције, остајући као тихи, хемијски запис о томе ко смо били и шта смо знали.