У модерним пореским системима данас се опорезује приход, имовина или потрошња. Идеја да би се порез могао наплаћивати на нешто тако свакодневно као што је прозор делује готово апсурдно. Ипак, током више од једног века у Европи, прозори су били директно повезани са пореском политиком и утицали су на то како изгледају читави градови.
Такозвани „порез на прозоре“ (window tax) уведен је у Енглеској 1696. године, у време владавине Вилијама III. Идеја је била једноставна: што више прозора кућа има, то је власник сматран имућнијим, па самим тим и способнијим да плати већи порез. Прозори су у том систему постали замена за приход, врста видљивог индикатора богатства у доба када није постојао прецизан начин за његово мерење.
Порез је убрзо постао толико непопуларан да је утицао на архитектуру. Власници кућа почели су да зидају или трајно затварају прозоре како би смањили пореску обавезу. Последица тога били су градови са фасадама које данас делују необично – зидови са зазиданим отворима који су некада били извор светлости и ваздуха.
Слични порески системи појављивали су се и у другим деловима Европе, укључујући Француску после Револуције, где је „порез на врата и прозоре“ (impôt sur les portes et fenêtres) уведен 1798. године. У оба случаја, основна логика била је иста: број отвора на кући служио је као индиректна мера богатства.
Овај систем је имао и неочекиване последице по јавно здравље. Затварање прозора доводило је до слабије вентилације у кућама, што је у условима 18. и 19. века, када су заразне болести биле честе, додатно погоршавало животне услове у густо насељеним урбаним срединама.
Порез на прозоре у Енглеској остао је на снази све до 1851. године, када је коначно укинут након дугих критика економиста и лекара. Међу критичарима био је и познати економиста Adam Smith, који је у својим анализама истицao да порези треба да буду што мање деструктивни по свакодневни живот и тржиште.
У Француској је сличан порез опстао још дуже, све до почетка 20. века, што значи да су генерације људи живеле у системима у којима је природна светлост у кући буквално била предмет опорезивања.
Иако данас звучи готово невероватно, овај порез открива нешто важно о историји државе и економије: у одсуству модерних система процене богатства, државе су се ослањале на оно што је било видљиво. А мало шта је било видљивије од броја прозора на фасади куће, чак и ако је цена те видљивости била мрак у унутрашњости.
Ипак, прозори нису били једини „порески индикатор“ тог времена – исти принцип видљивог богатства примењиван је и на друге елементе домаћинства, попут димњака или броја соба. У неким периодима и регијама, управо су ти архитектонски детаљи постајали основ за процену пореске обавезе. Тако се постепено формирао читав урбани пејзаж у коме је држава, посредно, обликовала начин на који људи граде и користе свој животни простор.
Са укидањем ових пореза у 19. веку почиње и промена у разумевању пореске праведности. Порески системи се све више померају ка приходима и економској активности, а све мање ка физичким карактеристикама имовине. Ипак, „порез на прозоре“ остаје занимљив пример како једна административна одлука може оставити трајан траг у архитектури, здрављу и свакодневици, много дуго након што сам закон престане да постоји.