У историји постоје масовни феномени које медицина и социологија до данас покушавају да дешифрују, али ниједан није тако бизаран и језив као догађај из јула 1518. године. У Стразбуру, граду тадашњег Светог римског царства, архитектура друштвеног поретка се урушила пред налетом једне неконтролисане, смртоносне енергије. Оно што је почело као чудан покрет једне жене, претворило се у месец дана дугу агонију у којој је градски трг постао подијум за плес до смрти.
Први ритам госпође Трофе
Све је почело потпуно банално, без икаквог упозорења или музике. Жена по имену Фрау Трофеа изашла је на уску градску улицу и почела грчевито, страствено да плеше.
Њено лице није одавало уживање већ израз као да је у трансу. Плесала је сатима, све док се није срушила од исцрпљености, само да би се након кратког сна пробудила и наставила. До краја прве недеље, придружило јој се још 34 људи.
До краја месеца, улицама Стразбура неконтролисано се окретало, скакало и грчило више од 400 особа.
Тадашње градске власти и лекари, суочени са хаосом, донели су одлуку која је данас појам за трагичну грешку. Уместо да људе изолују или смире, лекари су закључили да је реч о „врелој крви” коју оболели једноставно морају да „изиграју” из себе.
Да би им „помогли”, градски оци су на трговима подигли дрвене бине, унајмили професионалне музичаре и чак платили снажне људе да придржавају плесаче како не би пали.
Овај покушај „лечења” само је долио уље на ватру – преморени људи су настављали да плешу под врелим летњим сунцем све док им срца не би отказала или док не би добили мождани удар.
Мистерија узрока: отров или хистерија?
Савремени историчари и научници вековима покушавају да изграде логичан зид око ове мистерије. Постоје две главне теорије. Прва је ерготизам – тровање раженом главицом (гљивицом која расте на житарицама), која садржи алкалоиде сличне ЛСД-у.
Ипак, многи верују да ерготизам изазива конвулзије које онемогућавају тако прецизно и дуготрајно плесање.
Друга, много вероватнија теорија је масовна психогена болест. Становници Стразбура су у то време патили од глади, болести и верског фанатизма. Веровање у клетву светог Вита, који је могао да натера грешнике да плешу, вероватно је активирало колективни транс као екстремни одговор на неподношљив стрес.
Плес се коначно стишао почетком септембра, након што су преживели одведени у локално светилиште да се моле за опроштај.
Тачан број жртава никада није прецизно утврђен, али хронике говоре о десетинама људи који су буквално плесали до последњег даха. Овај догађај остаје подсетник на то колико је људска психа крхка конструкција и како се, под правим притиском, друштво може претворити у неконтролисани вихор.
Од Стразбура до „Коње убијају, зар не?”
Оно што се 1518. године догађало на трговима Стразбура представља застрашујућу историјску претечу егзистенцијалног ужаса који ће вековима касније описати Хорас Мекој у свом роману, а Сидни Полак овековечити на филмском платну. У филму „Коње убијају, зар не?”, плесни маратон током Велике депресије постаје метафора за немилосрдну експлоатацију људске беде, где су очајни учесници приморани да плешу до потпуног физичког и менталног слома ради забаве јавности и мршаве новчане награде.
Баш као и ликови у филму, који под рефлекторима губе људско достојанство постајући само „тела у покрету”, становници Стразбура су били заробљени у сопственом паклу на отвореном. Док су филмски маратонци плесали под присилом економске пропасти, средњовековни плесачи су то чинили под присилом непознатог унутрашњег импулса, али је исходан апсурд исти: плес, који би требало да слави живот, постаје инструмент смрти. Та сурова представа у којој посматрачи (било средњовековни грађани или публика у филмској арени) немо гледају људе који се претварају у сенке, подсећа нас на то да граница између колективног заноса и колективне трагедије готово и не постоји. У оба случаја, музика не позива на радост, већ одбројава време до коначног пада.