Данас се гласан смех повезује са спонтаношћу, радошћу и аутентичношћу. Он се доживљава као доказ опуштености и емоционалне отворености, нарочито у јавном простору. Међутим, кроз велики део европске историје важило је управо супротно правило.
Смејати се гласно значило је издвајати се, нарушавати ред и показивати недостатак самоконтроле. Смех је био нешто што „измиче телу“, а све што је неконтролисано, сматрало се друштвено опасним. Зато је тишина била пожељнија од радости.
У том контексту, смех није био безазлена реакција, већ друштвени сигнал. Он је могао да открије порекло, васпитање и положај појединца много брже него одећа или говор.
Контрола емоција као знак угледа
У 18. и 19. веку, нарочито у вишим друштвеним слојевима, тишина је важила за врхунску врлину. Васпитање није подразумевало само познавање правила понашања, већ и способност да се емоције прикрију. Што је човек био тиши, сматрало се да је унутрашње стабилнији.
Смех, као нагла и телесна реакција, није се уклапао у тај идеал. Он је указивао на губитак контроле, а губитак контроле био је супротан слици „углађене личности“. Нарочито у формалним приликама, смех је био непожељан, чак и ако је био изазван духовитошћу.
У друштвима која су вредновала самосавладавање, емоције су морале да буду тихе, умерене и строго дозиране. Васпитана особа није показивала радост гласно, она ју је прикривала.
Класна подела звука
Постојала су јасна, иако неписана правила о томе ко сме да буде гласан. Дама је могла тек благо да се осмехне, док је господину било дозвољено дискретно одобравање. Отворен, гласан смех био је повезиван са улицом, крчмама и нижим друштвеним слојевима.
Тишина је у отменим салонима имала симболичку вредност. Она је означавала моћ, самопоуздање и ауторитет. Онај ко није морао да буде гласан, сматрало се да има довољно друштвене тежине да буде слушан и без буке.
Тако је звук постао средство класног разграничења. Начин на који се човек смеје, могао је да открије где му је место у друштвеној хијерархији.
Морал и страх од распуштености
Однос према смеху имао је и снажну моралну димензију. Веровало се да претерана веселост води у лакомисленост, а лакомисленост у морални пад. Смех је, у том смислу био клизав терен.
Под утицајем религиозних и пуританских схватања, смејање се понекад доживљавало као знак духовне слабости. Озбиљност је била доказ моралне чврстине, док је весеље будило сумњу. Човек који се превише смеје, сматрало се, не размишља довољно о дужностима.
Зато је тишина постала врста самодисциплине. Она није значила одсуство емоција, већ њихово потискивање у име реда и морала.
Од тишине до обавезног осмеха
Промена почиње тек у 20. веку, са слабљењем строгих класних подела и развојем масовне културе. Филм, радио и касније телевизија, учинили су смех пожељним и заразним. Веселост постаје знак модерности, а тишина почиње да делује хладно и одбојно.
Данас се од људи очекује да буду „отворени“, „позитивни“ и стално насмејани. Гласан смех више није проблем, али је замењен новом нормом, обавезом да се радост показује. И ту настаје нови притисак, суптилнији, али присутан.
Ипак, трагови старих правила нису нестали. И даље се каже да се неко „смеје без мере“ или „превише гласно“. То је подсетник да се друштвене норме не бришу, оне само мењају облик.