У ноћи између 18. и 19. јула 64. године нове ере избио је пожар који ће ући у историју као једна од највећих катастрофа античког света. Ватра је букнула у трговачком делу Рим, међу складиштима препуним запаљиве робе, а потом се великом брзином проширила уским улицама препуним дрвених кућа.
Шест дана и седам ноћи пламен је гутао престоницу огромног царства. Када се учинило да је пожар коначно стављен под контролу, ватра се поново распламсала и наставила да уништава град. На крају је десет од четрнаест римских округа било потпуно или делимично уништено. Хиљаде људи остале су без домова, храмови су претворени у пепео, а читави квартови нестали су са лица земље.
За становнике Рима то није била само материјална катастрофа. Био је то тренутак када је нестала сигурност. А када нестане сигурност, појављује се питање старо колико и само човечанство: Ко је крив?
У тренутку катастрофе на челу Римског царства налазио се цар Нерон, једна од најконтроверзнијих личности античке историје. Већ за живота био је окружен гласинама, интригама и оптужбама. Каснији римски историчари, попут Тацита, Светонија и Касија Диона, оставили су описе који су значајно обликовали Неронову репутацију.
Вековима се понављала прича да је Нерон посматрао ватру и свирао док је Рим горео. Међутим, већина историчара данас сматра да је то вероватно легенда. У тренутку избијања пожара цар се чак није ни налазио у граду. Када је стигао, организовао је смештај за бескућнике и отворио јавне зграде за страдалнике.
Па ипак, сумње нису нестале. Многи Римљани нису веровали свом владару. Пожар је отворио простор за велике урбанистичке пројекте, а Нерон је након катастрофе започео изградњу раскошног комплекса познатог као Златна кућа (Domus Aurea). То је било довољно да се по граду прошири гласина како је можда управо цар имао користи од уништења старог Рима.
Да ли је Нерон заиста подметнуо пожар? Искрен одговор је – не знамо. После скоро две хиљаде година нема доказа који би то потврдио.
Али оно што знамо јесте да је јавност тражила одговор. А власт је знала да је опасно оставити питање без кривца. У том тренутку пажња је усмерена ка малој и непопуларној верској групи – хришћанима.
Данас је тешко замислити колико су рани хришћани били безначајна заједница у оквирима огромног Римског царства. Било их је мало. Нису имали политичку моћ. Нису били део друштвене елите. Одбијали су да приносе жртве римским боговима и царском култу, што је многим Римљанима деловало сумњиво и опасно.
Пошто су се окупљали у приватним кућама, о њима су кружиле разне гласине. Неки су их сматрали тајним друштвом. Други су веровали најнеобичнијим причама о њиховим обредима. У суштини, били су другачији. А кроз историју је „другачији“ често био најлакши избор за кривца.
Тацит пише да је Нерон оптужио хришћане за пожар и покренуо прогон. Уследила су хапшења, мучења и јавна погубљења. Неки су разапињани, неки бацани дивљим зверима, а неки коришћени као живе бакље током ноћних свечаности.
Без обзира на број жртава, који је и данас предмет расправа, једна ствар је јасна: хришћани су постали жртвени јарци једне националне катастрофе. И ту ова прича престаје да буде само историја. Јер, ако пажљиво погледамо, механизам је запањујуће познат. Када се догоди велика несрећа, људи природно траже објашњење. Неизвесност је тешка за подношење. Много је лакше прихватити једноставну причу у којој постоји јасан кривац него живети са чињеницом да су неке катастрофе последица сложених околности, случајности или системских проблема.
Зато се кроз историју изнова појављује исти образац. Током епидемија окривљиване су мањинске заједнице. Током економских криза кривци су тражени међу странцима. После војних пораза оптуживани су политички противници, верске групе или људи који су се по нечему разликовали од већине.
Времена су се мењала. Механизам није. Данас више не живимо у античком Риму. Информације се не шире форумима и градским трговима, већ телевизијом, порталима и друштвеним мрежама. Али људска потреба да брзо пронађе кривца није нестала. Напротив. Понекад се чини да се гласине данас шире брже него икада у историји.
Због тога прича о Нерону није само прича о једном цару. Није чак ни прича о пожару. То је прича о томе шта се дешава када страх постане већи од чињеница. Када људи очајнички траже одговор, а неко им понуди једноставног кривца. Када је важније умирити бес јавности него открити истину.
Зато је Велики пожар у Риму један од оних историјских догађаја који непрестано разговарају са садашњошћу. После скоро две хиљаде година, питање није само да ли је Нерон окривио хришћане. Питање је колико смо ми данас спремни да поверујемо у прву причу која нам понуди кривца.