Покушајте да се сетите последњег пута када сте чули реч „добротвор“. Не у историјској књизи или на споменику, већ у свакодневном разговору. Данас много чешће говоримо о донаторима, инвеститорима, спонзорима и успешним пословним људима. Све су то важне речи, али некако се чини да је једна стара реч временом нестала из употребе. А са њом је помало избледела и идеја коју је носила.
Добротвор није био човек који је само имао новац. Био је то човек који је сматрао да богатство има смисла само ако од њега корист имају и други. Неко ко је веровао да успех није крај пута, већ почетак обавезе према заједници из које је потекао. Управо због тога се и данас памти Владимир Матијевић, рођен 1854. године. Иако је био успешан трговац, његово име није преживело због послова које је склапао, већ због људи којима је помогао да изграде сопствени живот.
Матијевић је рођен у време када су школовање, занат и друштвени успон били привилегија малог броја људи. За многу децу сиромашних породица животни пут био је унапред одређен. Рођење је често значило и судбину. Ако сте се родили сиромашни, велике су шансе биле да ћете сиромашни и остати. Он је, међутим, веровао да то не мора бити тако.
Као трговац стекао је углед и имовину, али је врло рано схватио нешто што многи успешни људи не схвате ни до краја живота: није довољно да један човек напредује ако читава заједница око њега заостаје. Посебно га је бринуо положај српске омладине у тадашњој Аустроугарској, где су многи млади људи имали вољу и способност, али не и прилику.
Зато је крајем деветнаестог века покренуо један од најзначајнијих подухвата у историји српског добротворства – друштво „Привредник“.
На први поглед, идеја је била једноставна. Помоћи сиромашним дечацима да науче занат, пронађу посао и стекну услове за достојанствен живот. Али иза те једноставне идеје крила се права мала револуција.
Уместо да људима даје краткотрајну помоћ, Матијевић је желео да им пружи нешто много вредније – прилику. Захваљујући „Привреднику“, хиљаде младих људи одлазиле су код занатлија, трговаца и предузетника где су учили посао, стицали искуство и добијали шансу да једног дана сами стану на своје ноге.
Међу њима су били дечаци из сиромашних кућа, деца без значајних веза и имовине, млади људи који су без те помоћи вероватно остали заробљени у кругу сиромаштва. За многе од њих то није био само пут до заната. Био је то пут до новог живота.
Занимљиво је да је кроз „Привредник“ током деценија прошло на десетине хиљада младих људи. Многи су касније постали успешни трговци, индустријалци, занатлије и угледни чланови својих средина. Неки су оснивали сопствене радње, неки компаније, а многи су касније и сами помагали новим генерацијама, настављајући круг који је Матијевић започео.
У томе се можда најбоље види разлика између милостиње и доброчинства. Милостиња решава проблем данас. Доброчинство покушава да промени нечију будућност.
Зато је Владимир Матијевић оставио траг који је далеко већи од било ког пословног успеха. Док су многа богата имена његовог времена временом пала у заборав, његово се и даље помиње. Не зато што је имао више новца од других, већ зато што је разумео шта новац може да постане када служи нечему већем од личне користи.
Можда је управо зато његова прича толико занимљива данас. Живимо у времену у којем се успех често мери бројем пратилаца, квадратима некретнина, вредношћу компанија или стањем на рачуну. Све то има своје место, али ретко постављамо једно друго питање: колико је људи добило шансу захваљујући нашем успеху?
У старом значењу речи добротвор налази се једна лепа и помало заборављена идеја. Највећа вредност није у ономе што човек поседује, већ у ономе што оставља иза себе. А иза Владимира Матијевића нису остале фабрике, складишта или трговачке књиге као најважније наслеђе. Остали су људи.
Хиљаде њих. Људи који су добили прилику онда када им је била најпотребнија, а управо је то оно по чему се препознају истински добротвори. Они не мењају свет великим речима и свечаним говорима. Мењају га тако што помогну некоме да направи први корак.
А понекад је баш тај први корак довољан да промени читав један живот.