Средином деветнаестог века, када су вести из Европе до Америке путовале недељама, а бродови били бржи од већине информација, постојали су људи који су озбиљно веровали да је могуће ујединити два континента једном жицом. За многе савременике то је звучало отприлике као да данас неко предложи изградњу лифта до Месеца.
Ипак, један њујоршки трговац папиром по имену Сајрус Вест Филд није знао да је та идеја немогућа. А историја понекад највише воли управо такве људе. У то време, телеграф је већ постојао и револуционисао комуникације на копну. Самјуел Морзе је својим чувеним „Шта је Бог створио?“ показао да се поруке могу слати брже од коња и возова. Али Атлантски океан представљао је последњу велику препреку. Између Ирске и Њуфаундленда лежало је више од три хиљаде километара воде, а многи научници су сматрали да је полагање кабла на такву дубину чиста фантазија.
Филд је, међутим, био упоран. Годинама је обилазио инвеститоре, убеђивао владе и слушао подсмех. Новине су га понекад исмевале, а један британски лист написао је да би пре успео да навуче конопац око Месеца него кабл преко Атлантика.
Мало је познато да је прва велика експедиција доживела готово катастрофу. Британски и амерички бродови покушали су да положе кабл усред океана, али се он непрестано кидао. Огромне количине новца завршиле су на дну Атлантика, а акционари су почели да губе стрпљење. Један део јавности већ је био уверен да је читава идеја превара.
А онда је 16. августа 1858. године свет доживео нешто што дотад није постојало. Краљица Викторија послала је телеграфску поруку америчком председнику Џејмсу Бјукенену. Текст од свега деведесет и осам речи путовао је скоро седамнаест сати, што данас делује смешно споро, али је у то време било право чудо. До тада би истој поруци било потребно десетак дана да пређе океан.
Новине су прослављале нову еру човечанства. У Њујорку су звонила црквена звона, испаљивани су топови и приређене свечаности. Неки су озбиљно тврдили да ће ратови постати прошлост јер ће народи коначно моћи да разговарају. Други су веровали да је свет управо постао једна велика породица.
Историја, као и обично, није желела да поквари добру забаву, али јесте имала смисла за иронију. После само неколико недеља, кабл је почео да отказује. Један од инжењера, убеђен да је проблем у слабом сигналу, одлучио је да повећа напон. Резултат је био приближно исти као када неко покуша да поправи сат чекићем. Кабл је једноставно прегорео.
После месец дана рада, веза између Старог и Новог света поново је утихнула. Људи су се подсмевали. Акције компаније су пропале, а Сајрус Филд је изгубио богатство и углед. Чинило се да је сан завршен на дну Атлантика. Али човек који је годинама слушао да је луд, имао је једну незгодну особину – није одустајао.
Осам година касније, 1866, захваљујући гигантском броду „Грејт Истерн“, постављен је нови, много поузданији кабл. Овога пута успео је. Поруке које су раније путовале недељама сада су стизале за неколико минута. Берзе у Лондону и Њујорку први пут су почеле да дишу истим ритмом. Свет је постао мањи.
Мало ко данас зна да већина модерних интернет комуникација и даље путује кабловима на дну океана. Сателити изгледају спектакуларно, али више од 95 процената светског интернет саобраћаја пролази кроз хиљаде километара подморских каблова, духовних потомака оне жице коју су викторијански инжењери спустили у Атлантик.
И ту лежи можда најлепши историјски апсурд. Људи деветнаестог века били су убеђени да су измислили машину која ће донети вечни мир. Наравно, ратови нису нестали, а човечанство је и у ери тренутне комуникације пронашло нове начине да се свађа. Али једна ствар ипак се променила. Оног дана када је краљица Викторија послала поруку преко океана, Европа и Америка први пут су проговориле истим даном.
Испоставило се да је интернет рођен много пре рачунара, друштвених мрежа и паметних телефона. Рођен је у глави једног тврдоглавог трговца папиром који није знао да је његова идеја наводно немогућа. А историја је више пута показала да су управо такви људи најопаснији за све што се сматра немогућим.