На картама свет изгледа беспрекорно уредно. Танка линија раздваја државе, боје се не додирују, а острва мирно леже тамо где су их картографи сместили. Само што стварни свет нема никакву обавезу да се понаша онако како је нацртан. Када су дипломате средином деветнаестог века једним потезом пера одлучиле где ће пролазити граница између британских и америчких поседа на пацифичком северозападу, нико није приметио да су оставиле један детаљ недореченим. А управо је та недореченост, неколико година касније, довела до тога да две велике силе мобилишу хиљаде војника због једне свиње.
Проблем је настао после потписивања Орегонског споразума 1846. године. Документ је прописивао да граница иде четрдесет деветом паралелом до мора, а затим „кроз средину канала који раздваја копно од острва Ванкувер“. На папиру је то звучало сасвим разумно. У стварности су постојала два пловна канала која су се могла сматрати том средином. Ако би се прихватио западни, острво Сан Хуан припало би Сједињеним Државама. Ако би се прихватио источни, било би британско. Споразум није нудио одговор, па су обе стране једноставно наставиле да се понашају као да је одговор очигледан.
Тако су на истом острву годинама живели амерички досељеници и службеници британске компаније Hudson’s Bay Company. Нико није био сасвим сигуран чија је то земља, али су сви били сигурни да баш они имају право на њу. Та необична равнотежа трајала је све док једног јутра једна црна свиња није одлучила да поново прошета кроз башту америчког фармера Лајмана Катлара.
То није био њен први упад. Животиња је више пута уништавала његов кромпир, а власник није показивао превише разумевања за жалбе. После још једног уништеног усева, Катлар је узео пушку и убио свињу. Затим је понудио одштету, сматрајући да је ствар решена. Власник, службеник британске компаније Чарлс Грифин, није делио то мишљење. Није га толико погодила вредност животиње колико чињеница да је Американац убио британску имовину на земљи коју је он сматрао британском.
Оно што је могло да остане банална комшијска свађа почело је да се претвара у дипломатски проблем. Британске власти запретиле су хапшењем Катлара. Амерички досељеници затражили су заштиту своје војске. Убрзо је на Сан Хуан стигао амерички гарнизон под командом капетана Џорџа Пикета, официра који ће неколико година касније постати познат у Америчком грађанском рату. Британци су одговорили слањем ратних бродова. Како су недеље пролазиле, број војника је растао, а број топова постајао све већи.
У једном тренутку, наспрам мање од стотину америчких војника нашла се британска ескадра са десетинама топова и више ратних бродова. Касније су и Американци појачали своје снаге. Нико није желео да испали први хитац, али су сви били спремни ако то учини она друга страна. Политичари су размењивали протестне ноте, официри постављали страже, а обични војници сваког јутра гледали преко исте ливаде, свесни да би сваки неспоразум могао да прерасте у рат између две најмоћније англосаксонске државе тог доба.
Најзанимљивије је што су се у позадини читавог сукоба налазиле карте које су обе стране тумачиле искрено и у складу са сопственим интересима. Нико није фалсификовао документе. Нико није измислио границу. Једноставно, реченица у међународном уговору била је довољно неодређена да омогући два потпуно супротна закључка. Када се томе додају национални понос, војни престиж и политичка неспремност да се попусти, једна свиња престаје да буде главни актер приче. Она постаје само највидљивији траг много дубљег проблема.
Срећом, међу људима који су доносили одлуке било је и оних који су схватили да би било тешко објаснити јавности зашто су хиљаде војника и ратни бродови покренути због острва чији статус нико није умео недвосмислено да докаже. Уместо пуцњаве, договорена је заједничка војна окупација острва која је потрајала више од једне деценије. Тек 1872. године спор је предат на арбитражу немачком цару Вилхелму I, који је пресудио у корист Сједињених Држава. Британци су прихватили одлуку и мирно се повукли.
Једини који није дочекао расплет био је несрећни кривац читаве кризе. Свиња је остала једина жртва сукоба који је касније добио име „Свињски рат“. Остали учесници наставили су да пишу извештаје, цртају нове карте и бране своје тумачење једне реченице старог споразума.