Фаустин Сулук, бивши роб који је постао председник Хаитија, прогласио је себе за цара Фаустина I. Опседнут Наполеоном, наредио је да се из Париза увезе раскошна одећа, док је круну, због празне касе, морао да направи локални лимар од фарбаног плеха. Читаво крунисање је било епски тријумф бахатости над здравим разумом, где су се круне топиле на карипском сунцу.
Када се споје горка судбина колонијалне прошлости, пренадувани его бившег војника и апсолутна фасцинација ликом и делом Наполеона Бонапарте, карипска политичка сцена постаје поприште за најбизарнији позоришни спектакл деветнаестог века. У свету где су европски монарси са висине гледали на прву независну црначку републику на свету, један човек је одлучио да им свима зачепи уста тако што ће преко ноћи измислити сопствену империју. Фаустин Сулук, неписмени бивши роб који се кроз крваве унутрашње сукобе на Хаитију издигао до позиције председника, схватио је да му обична републиканска фотеља није довољно пространа за његове новооткривене царске амбиције. Вођен чистом похлепом за апсолутном моћу и жељом да задиви свет, Фаустин је двадесетосмог, тог претоплог августовског дана 1849.одлучио да Хаити више неће бити република, а да ће он од тог тренутка бити ословљаван као Његово царско величанство Фаустин Први.
Овај новопечени карипски Наполеон одмах је упрегао комплетан државни апарат у службу своје нове, грандиозне илузије. Схватајући да прави цар не може да влада без раскошног племства, Сулук је преко ноћи измислио читаву хаићанску аристократију, па је држава која је једва преживљавала у сиромаштву одједном добила четири принца, педесет девет војвода, деветсто грофова и стотинак барона. Да би читава фарса изгледала што аутентичније, цар је испразнио и онако јадну државну касу како би из Париза наручио беспрекорне имитације француских царских одора, хектаре тешке свиле, плиша и раскошних хермелинских крзна – материјала савршено неприлагођених за немилосрдну, влажну тропску климу Порт о Пренса.
Међутим, највећи логистички и бирократски кошмар настао је око главног симбола моћи: наручена званична круна од правог злата и драгуља из Европе каснила је због неплаћених рачуна и компликованих рута, па је уочи самог крунисања настала општа паника.
Решење овог империјалног проблема пронађено је на најмање очекиваном месту – у прашњавој радионици локалног лимара у главном граду. Царски емисари су дословно улетели код занатлије и наредили му да од обичног, танког кухињског плеха и лима хитно скроји круну која ће подсећати на ону коју је носио Бонапарта. Лимар је дао све од себе, избушио рупе да имитира драгуље, спајао ивице јефтиним лемом, а затим читаву скаламерију премазао дебелим слојем јефтине златне фарбе и воска како би добила висок сјај под свећма. Овом ремек-делу импровизације придодати су и пластични „драгуљи” скинути са старих лустера, па је Сулук могао задовољно да трља руке, уверен да нико из његове новоформиране војводске Свите неће приметити разлику.
Дан крунисања претворио се у епски тријумф бахатости над здравим разумом и законима физике. Док је брутално карипско сунце пржило трг испред импровизоване катедрале, цар Фаустин Први и његови новопечени грофови стајали су постројени, умотани у тешке француске зимске плаштеве, док се зној у потоцима сливао низ њихова укројена одела. У тренутку када је импровизована круна од фарбаног лима постављена на цареву главу, термометар је већ показивао незамисливе температуре, а природа је одлучила да се сурово поигра са овим блефом. Под утицајем екстремне топлоте и зноја, дебели слој воска и јефтине фарбе на круни почео је убрзано да се топи, па је златна боја, заједно са пластичним драгуљима, почела полако да капље и клизи низ Фаустиново строго лице и његову прескупу париску свилу, остављајући га да стоји пред шокираним народом са огољеним, сивим парчетом кухињског плеха на глави.
Ова тропска царска фарса ушла је у историју као један од најсликовитијих записа о томе колико далеко људска сујета може да иде у копирању туђе величине, потпуно игноришући сопствену реалност. Фаустин Сулук је владао неколико година наоружан својом лименом круном и војском којој је делио титуле уместо плата, све док га нова револуција није срушила са трона и вратила у анонимност, остављајући за собом празан трезор и раскошне плаштеве које су мољци брзо појели.