Када је 1893. године француска полиција одлучила да уведе регистарске таблице за моторна возила, мало ко је могао да претпостави да присуствује рођењу једне од најомраженијих, али и најнеопходнијих ствари модерног света. Данас милиони возача уздишу када морају да мењају таблице, плаћају таксе или памте комбинације слова и бројева, али све је почело у време када су аутомобили били толико ретки да су пролазници застајали да их погледају као што данас посматрају слетање свемирске летелице.
Крај деветнаестог века био је доба када су улице Париза још увек припадале коњима, кочијама и бициклистима. Моторна возила била су скупа играчка богатих ентузијаста, а њихов број био је толико мали да је изгледало смешно уопште размишљати о некаквој регистрацији. Али Французи су, као и обично, успели да предвиде проблем пре него што се он појавио.
Разлог није била жеља за бирократијом, већ страх. Прве машине на бензин и пару већ су успевале да развију брзину од двадесетак километара на час, што је многим савременицима изгледало готово безумно. Новине су објављивале озбиљне расправе о томе да ли човек уопште може да преживи такву јурњаву. Поједини лекари упозоравали су да би превелика брзина могла да изазове лудило, оштећење мозга или гушење путника.
И тако је полиција дошла до једноставног закључка: ако већ не можемо да зауставимо те чудне машине, могли бисмо бар да знамо чије су.
Прве регистарске ознаке нису личиле на данашње таблице. Власници су морали да имају металну плочицу са бројем и именом, а возила су уносили у посебне регистре париске полиције. Идеја је била једноставна – ако неко прегази кочију, уплаши коње или се закуца у дрво, власти морају знати кога да траже.
Мало је познато да су управо Французи први схватили да аутомобил не може бити само машина, већ и правни субјект са својеврсним идентитетом. Возило је, на неки начин, добило име и презиме.
Историја је, међутим, одмах показала смисао за хумор. Број аутомобила растао је много брже него што су чиновници могли да замисле. Оно што је почело као неколико уредно уписаних машина у полицијским књигама, претворило се у читаву науку о регистрацијама, бројевима, кодовима и бирократији. Човечанство је створило превозно средство које је требало да штеди време, а затим је измислило гомилу папира како би га држало под контролом.
Још је занимљивије да су први возачи били права атракција. Када би се аутомобил појавио на улици, људи су излазили из кућа да га виде. Коњи су се плашили буке мотора, а понекад су полицајци имали више посла смирујући запреге него саме возаче. У Великој Британији се озбиљно размишљало да испред сваког аутомобила мора да иде човек са црвеном заставицом како би упозоравао пешаке. Тај закон је заиста постојао и преживео је све до краја деветнаестог века. Иронијом судбине, човек је прво измислио машину која је требало да буде бржа од коња, а затим јој је доделио пешака као пратњу.
Ни криминалци нису дуго чекали. Чим су се појавиле таблице, појавили су се и први покушаји њиховог прикривања и фалсификовања. Испоставило се да је једна од најстаријих традиција аутомобилизма настала готово истовремено са самим регистрацијама.
До почетка двадесетог века идеју су прихватиле и друге земље. Немачка, Холандија, Велика Британија и Сједињене Државе почеле су да уводе сопствене системе, а са њима су стигле и возачке дозволе, ограничења брзине и читав свет саобраћајних прописа.
Тако је једна полицијска одлука донета у Француској 1893. године означила почетак необичне приче у којој су машине добиле бројеве, људи правила, а бирократија ново поље деловања. Јер историја нас увек изнова подсећа да сваки велики изум, пре или касније, добије свој картон, печат и редни број.