Почетком XIX века, човек је у Северној Америци могао да подигне поглед ка небу и сатима не види сунце.
Не због олује.
Због птица.
Голубови селице — passenger pigeons — некада су постојали у толиком броју да су њихова јата личила на покретне временске прилике. Савременици су писали да небо потамни, да гране пуцају под тежином птица, да звук крила подсећа на удаљени водопад или воз који никада не пролази.
Процене говоре о милијардама.
И онда су нестали.
Не постепено, не митски, не у неком давном праисторијском добу. Нестали су пред очима модерног човека, у времену фотографије, железнице и новина. Људи су буквално могли да гледају како нешто што делује бескрајно постаје ништа.
То је један од најузнемирујућих делова ове приче:
човек тешко верује да нешто огромно може нестати.
Када су ловци убијали хиљаде голубова одједном, нико није мислио да је крај могућ. Како уништити нешто чега има толико да заклања небо? Управо ту лежи једна од најопаснијих особина људске психе — способност да бесконачност помеша са неуништивошћу.
Индустријска Америка XIX века била је гладна свега. Дрвета, земље, меса, брзине, ширења. Железница је омогућила масовни лов, телеграф брзу размену информација о кретању јата, а тржиште је од сваког живог бића правило ресурс.
Голубови су убијани у огромним количинама: због меса, због спорта, због профита.
Некада су их хватали мрежама, тровали, обарали ватреним оружјем, чак димом гушили читава гнездилишта. Ипак, дуго је владало уверење да природа има бескрајне резерве. То је био класичан оптимизам индустријског доба — вера да је свет превелик да би га човек стварно оштетио. А онда су јата почела да се смањују. Прво неприметно. Па забрињавајуће. Па језиво брзо.
Постоји нешто готово психолошки болно у начину на који цивилизације реагују на нестанак. Људи ретко препознају катастрофу док је још могуће зауставити. Навикнемо се на постепени губитак. Сваке године мало мање птица, мало тише шуме, мало мање инсеката, мало мање звезда на небу од градског светла.
Човек се прилагођава чак и празнини.
Последњи познати голуб селицa, женка по имену Марта, угинуо је 1914. године у зоолошком врту у Синсинатију. Последња припадница врсте која је некада бројала милијарде живела је сама у кавезу.
То делује скоро неподношљиво симболично.
Цивилизација која је успела да направи фабрике, пруге и електрично осветљење није успела да сачува птицу која је некада изгледала вечна. И ту идемо даље од екологије, о људском односу према ономе што делује неисцрпно: природи, времену, пажњи, тишини, па чак и другим људима.
Модерни свет стално живи у уверењу да ће нечега увек бити још. Још шума, још ресурса, још енергије, још времена. А онда једног дана схватимо да последњи примерак већ стоји сам у кавезу, а да нико није приметио тренутак када је „много” постало „скоро ништа”.
Можда је зато прича о голубу селици толико узнемирујућа. Не зато што је нестала једна врста, већ зато што открива колико је човек лош у препознавању краја док крај још није стигао. А негде дубоко у тој причи постоји и једна тиха, готово језива слика: небо које је некада било живо од крила, а онда одједном остане празно, и људи наставе да живе као да се ништа није догодило.