Постоје певачи које слушамо. И постоје певачи који нас, чим чујемо неколико тактова њихове песме, врате у неки давно прошли свет. За милионе људи широм Балкана, Тото Кутуњо био је управо такав.
Рођен 7. јула 1943. године у Fosdinovo, одрастао је у Италији која се још увек опорављала од рата. Нико тада није могао да наслути да ће дечак из једне обичне породице постати један од најпрепознатљивијих гласова Европе.
Али прича о Тоту Кутуњу никада није била само прича о музици. То је прича о једној епохи. Осамдесетих година прошлог века Европа је звучала другачије. Песме су биле мелодичније, рефрени су се памтили после једног слушања, а музика је још увек имала стрпљења да исприча причу. У том свету италијанска канцона доживљавала је свој златни период, а Кутуњо је био један од њених најсјајнијих представника.
Када је 1983. године објавио песму L’Italiano, вероватно није ни слутио да ће створити нешто што ће надживети генерације. „Lasciatemi cantare…“ Довољно је изговорити те речи и многи ће већ у глави чути мелодију.
Песма је постала много више од хита. Постала је својеврсна химна Италије, али и један од оних ретких музичких феномена који су прешли све границе, језике и политичке поделе.
На просторима некадашње Југославије његова популарност била је посебна прича. Било је то време када су телевизијски програми емитовали фестивале из Санрема, када су се италијанске песме певушиле на плажама Јадрана и када су касете са канцонама стајале поред домаћих хитова у готово свакој музичкој колекцији.
За многе људе Кутуњо није био страни певач. Био је део одрастања. Његове песме слушале су се током летњих путовања, породичних окупљања и дугих вечери када се музика пуштала, не да би попунила тишину, већ да би створила атмосферу.
А онда је дошла 1990. година. На Eurovision Song Contest 1990, одржаном у Загребу, Тото Кутуњо је победио са песмом Insieme: 1992. Била је то година великих нада и великих промена у Европи. Берлински зид је већ пао, континент се мењао пред очима својих становника, а песма о јединству Европе деловала је као симбол новог времена које долази.
Мало ко је тада могао да зна колико ће деведесете бити другачије од снова које су многи сањали. И можда баш зато данас његове песме носе још снажнију дозу носталгије. Јер нас не подсећају само на музичара.
Подсећају нас на свет који је изгледао спорије. На летње вечери без мобилних телефона. На радио-апарате који су свирали у позадини. На време када су се песме годинама слушале и памтиле.
Када је Тото Кутуњо преминуо 2023. године, многи медији су писали о одласку велике италијанске звезде. Али за огроман број људи широм Балкана осећај је био другачији. Као да није отишао само музичар. Као да је нестао још један живи мост према једном времену које полако одлази у сећање.
Многи велики уметници оставе хитове. Неки оставе читаве каријере. Тото Кутуњо оставио је нешто ређе. Оставио је звук једне епохе. А то је разлог због којег ће његове песме наставити да живе и онда када их неко, случајно, пусти негде са старог радија. Тада ће, макар на неколико минута, поново оживети читав један свет.