Возови су стизали на време. По париским булеварима служила се кафа на терасама. На плажама Азурне обале деца су правила куле од песка. У Бечу су се људи шетали парковима, у Прагу куповали новине, а у Лондону расправљали о времену и спорту. Наизглед, Европа је живела још једно обично лето.
Сунце је било исто као и претходних година. Море је мирисало исто. Оркестри су свирали у хотелским баштама, а фотографи су бележили насмејана лица туриста који су веровали да их чека дуга и мирна будућност. Само што је то било лето 1938. године. Данас знамо да је остало мање од четрнаест месеци до почетка Другог светског рата. Они то нису знали.
Сећања на Први светски рат још су била свежа. Милони гробова широм Европе подсећали су на цену коју је човечанство платило између 1914. и 1918. године. Управо због тога већина људи није могла да замисли да би се нешто слично могло поновити.
Рат је био сувише страшан. Сувише скуп. Сувише бесмислен. Политичари су уверавали грађане да ће дипломатија пронаћи решење за сваку кризу. Новине су извештавале о тензијама, али је већина Европљана веровала да је здрав разум јачи од амбиција појединаца.
Историја је, међутим, већ почела да пише другачији сценарио. Док су породице летовале на обалама Медитерана, у Немачкој су се фабрике убрзано припремале за нешто много веће од привредног развоја. Војне параде постајале су све чешће, а говори све оштрији.
У марту те године извршен је Аншлус – припајање Аустрије Немачкој. За многе је то изгледало као још један политички догађај који ће временом изгубити значај. Данас знамо да је то био један од корака ка катастрофи.
Истовремено, хиљаде јеврејских породица већ су осећале да се простор око њих опасно сужава. Неки су покушавали да оду. Други су веровали да ће се ситуација смирити.
Мало ко је могао да замисли шта долази. Постоји нешто необично у фотографијама из лета 1938. године. На њима нема страха. Људи се смеју. Позирају на плажама. Држе децу за руку. Возе бицикле, плешу, одлазе на излете и прославе. Управо зато те фотографије данас делују потресно.
Ми видимо оно што они не виде.
Знамо да ће многи младићи са тих слика већ за неколико година носити униформе. Знамо да ће неки градови бити сравњени са земљом, а неке породице нестати заувек. Знамо да су многа деца која се смеју пред фотоапаратом живела у последњем безбрижном лету свог живота. Они то нису знали. И баш у томе лежи трагедија.
Када данас говоримо о Другом светском рату, често га посматрамо као низ датума, битки и политичких одлука. Али историја није само оно што се дешава у кабинетима државника. Историја је и конобар који служи кафу на тераси у Паризу не слутећи да ће за две године немачке трупе марширати тим истим улицама.
Историја је и учитељица која планира школску годину, мајка која купује летњу хаљину за ћерку или радник који штеди новац за одмор. Док су државници цртали будуће фронтове, милиони људи настављали су да живе своје мале животе. Као што људи увек чине.
Лекција последњег лета
Можда нас лето 1938. године и данас толико привлачи зато што нас подсећа на једну једноставну истину: људи готово никада не препознају крај једне епохе док се он дешава. Последњи дан старог света увек изгледа као обичан дан. Нема фанфара. Нема упозорења. Нема гласа који ће саопштити да ће све ускоро бити другачије. Постоји само сунчано јутро, смех на улицама, новине на столу и уверење да ће сутра личити на данас.
А онда историја окрене страницу. И тек много касније схватимо да смо живели у последњем лету једног света.