Почетком двадесетих година XX века у америчкој држави Њу Џерзи живео је човек по имену Ерл Диксон. Није био лекар, није био научник и није водио истраживачки тим. Радио је у компанији која је производила медицински материјал и завоје. После посла враћао се кући, а тамо га је чекала једна врло обична ствар.
Његова супруга Џозефина често би се посекла док би спремала храну. Ништа драматично. Мали рез ножем, опекотине, посекотине при чишћењу и припреми хране. Довољно ситно да се не иде код лекара, али довољно досадно да стално тражи газу, завој и нечију помоћ. Данас то делује безначајно јер смо навикли да отворимо фиоку и узмемо фластер. Али почетком XX века мала кућна повреда није имала добро решење.
Ако је човек био сам код куће, обичан завој није био практичан. Требало је наместити газу, држати је на месту, омотати траком и надати се да се све неће одлепити за неколико минута. Ерл Диксон није решавао велики медицински проблем. Покушавао је да направи нешто што жена може сама да стави.
Узео је дугачку траку лепљивог материјала, на средину ставио мали комад стерилне газе и преко ње додао заштитни слој како се не би залепила пре употребе. Када затреба – одлепи се, стави преко ране и готово.
Тешко је данас видети колико је то била необична идеја. Није измислио нов материјал. Није измислио стерилизацију. Није измислио лепак. Измислио је да све то постоји у једном предмету који човек може сам да употреби за мање од пола минута. То је један од оних тренутака у историји технологије који делују сувише једноставно да би били важни.
Када је идеју показао у компанији у којој је радио, производ је почео да се производи у ограниченим количинама. У почетку није изазвао одушевљење. Испоставило се нешто што се често дешава са свакодневним изумима – људи не схватају одмах да им нешто недостаје док им не покажете решење.
Постоји занимљив детаљ који се ређе помиње.
Први фластери нису били као данашњи. Били су дужи, ручно припремани и корисници су их често морали сами скраћивати маказама. Тек касније почиње индустријска производња мањих, унапред припремљених верзија. Прави успех долази када компанија почиње бесплатно да шаље фластере извиђачким организацијама. Деца су их прихватила брже него одрасли. То је занимљив образац који се понавља кроз историју свакодневних предмета.
Нови предмет не улази у живот зато што је технички генијалан него зато што постане навика. А онда се догоди нешто још занимљивије. Предмет нестане. Не физички – него из свести.
Фластер је један од ретких изума који је постао толико успешан да је престао да изгледа као изум. Не размишљамо ко га је направио, као што не размишљамо ко је измислио квака, кашику или оловку.
Само га ставимо преко ране. И можда је то највећи успех једног предмета – да толико добро реши проблем да људи забораве да је проблем икада постојао. А у основи свега није стајала велика лабораторија. Само човек који је гледао како се неко кога воли сувише често посече док спрема ручак.