Када су се крајем деветнаестог века у Америци сукобили Томас Едисон и Никола Тесла, радило се о много више од обичне научне расправе. Био је то рат у коме су учествовали новинари, индустријалци, адвокати, инвеститори, а у једном тренутку и несрећни циркуски слон. Обојица су били генији, обојица убеђени да су у праву, а обојица довољно тврдоглави да би радије променили свет него мишљење.
У почетку су били на истој страни. Млади Никола Тесла стигао је у Сједињене Државе 1884. године са неколико препорука и великом вером да ће радити са човеком коме се дивио. Томас Едисон већ је био звезда индустријског света, човек са више патената него што су неки градови имали уличних светиљки. Али њих двојица су се брзо уверили да генијалност не гарантује и склад.
Према Теслиним каснијим сећањима, Едисон му је обећао 50.000 долара ако реши проблеме у његовим генераторима једносмерне струје. Тесла је месецима радио, унео бројна побољшања и онда дошао по награду. Едисон је, наводно, само одмахнуо руком и уз осмех рекао: „Тесла, ви не разумете амерички хумор.“ За човека који је управо остао без богатства које би му променило живот, то је вероватно звучало отприлике као да вам банка саопшти да је хипотека била првоаприлска шала.
Путеви су им се раздвојили, а убрзо је избио чувени рат струја. Едисон је бранио једносмерну струју, систем који је већ продавао и на коме је изградио пословно царство. Тесла је, уз подршку Џорџа Вестингхауса, заступао наизменичну струју, далеко практичнију за пренос на велике удаљености. Проблем је био у томе што су у игри били милиони долара, а где се појаве милиони, научне расправе често добију тон породичне свађе око наследства.
Едисон није имао намеру да изгуби без борбе. Ако већ није могао да убеди јавност математиком, покушао је страхом. Организоване су демонстрације на којима су животиње убијане наизменичном струјом како би се доказало колико је опасна. Појављивали су се новински текстови који су упозоравали да ће Теслина технологија претворити улице у смртоносне замке. Едисонови сарадници чак су подржавали употребу наизменичне струје за прву електричну столицу, не би ли се у свести људи створила веза између Теслиног система и смртне казне. Тешко је не дивити се креативности маркетинга. Данас компаније снимају рекламе са насмејаним породицама, а крајем деветнаестог века конкуренција је повремено подразумевала и показне егзекуције.
Најтужнија епизода догодила се 1903. године, када је циркуски слон Топси погубљен струјом. Иако се овај догађај често представља као Едисонов лични спектакл против Тесле, историја је нешто сложенија. Сам Едисон није био присутан, али су његова компанија и ранија кампања против наизменичне струје већ створиле атмосферу у којој је чак и један слон постао колатерална штета технолошког ривалства. Није лако пронаћи други пример у коме су се судбина једне животиње и будућност електричних мрежа нашле у истој причи.
Тесла је, са своје стране, био човек који је живео у свету сопствених идеја. Док су други бројали профит, он је замишљао бежични пренос енергије и разговарао са голубовима које је искрено волео више него већину људи. Едисон је био практични бизнисмен који је веровао у напоран рад и понављао да је генијалност један проценат инспирације и деведесет девет процената зноја. Тесла је вероватно сматрао да је проблем у томе што је превише људи знојаво, а премало маштовито.
Иронија је била у томе што је исход рата већ био одлучен. Теслин систем наизменичне струје победио је када је осветлио Светску изложбу у Чикагу 1893. године и када су Нијагарини водопади почели да шаљу електричну енергију на велике удаљености. Свет је прихватио технологију српског проналазача, али богатство и пословни тријумф углавном су припали другима. Едисон је остао богат и славан, Тесла је умро усамљен у хотелској соби у Њујорку, а њихова свађа наставила је да живи дуже од обоје.
Можда је највећи историјски апсурд у томе што данас, када укључимо светло, утичницу уопште нас не занима ко је био у праву. Струја мирно тече, сијалица се пали, а два генија која су некада ратовала око будућности цивилизације одавно су постала симболи супротних карактера. Један је веровао у тржиште, други у визије, а обојица су оставила свет боље осветљеним него што су га затекли. Само што је успут, као и обично у историји, било много више сујете, реклама и слонова него што би иједан уџбеник физике смео да призна.
Историја је, међутим, волела да се поиграва иронијом. Шестог августа 1890. године, током прве егзекуције електричном столицом, људи блиски Едисоновом табору нису пропустили прилику да искористе наизменичну струју као доказ њене „смртоносне природе“. Био је то један од најмрачнијих тренутака читавог рата струја, тренутак када је технолошко ривалство прешло границу између пословне борбе и прилично морбидне пропаганде. Али историја понекад има необичан смисао за хумор. Мање од три године касније, 1. маја 1893. године, посетиоци Светске изложбе у Чикагу застајали су задивљени пред морем од више од 100.000 сијалица које су блистале захваљујући Теслином и Вестингхаусовом систему наизменичне струје. После година новинских напада, рекламних трикова и борбе огромних егоа, победника није прогласила ниједна комисија, већ обичан прекидач. Свет је једноставно упалио светло и наставио даље. А можда је највећи историјски апсурд у томе што данас, када притиснемо тај исти прекидач, нико не размишља о томе да је иза те једноставне радње стајао рат у коме су учествовали генији, новинари, индустријалци, адвокати, па чак и један несрећни слон. Историја је, као и струја, на крају кренула путем који је пружао најмањи отпор.