У петак, 13. октобра 1307. године, у Француској је освануо дан који ће много векова касније добити репутацију најбаксузнијег датума на календару. Тог јутра краљ Филип IV Лепи наредио је истовремено хапшење темплара широм своје краљевине. Стотине, а вероватно и више хиљада припадника једног од најмоћнијих војно-верских редова средњег века затечене су у својим кућама и командеријама. Уместо витезова који су бранили хришћанство, краљеви људи одједном су видели јеретике, идолопоклонике и наводне слуге ђавола.
Причу је покренуо човек који је имао врло практичан проблем: Филип IV је био дубоко задужен. Краљевска политика, ратови са Енглеском и Фландријом и огромни трошкови двора створили су озбиљан финансијски притисак. Темплари су били занимљива мета јер нису били само монаси са мачевима. Током два века постали су једна од најорганизованијих финансијских мрежа средњовековне Европе.
Ред је основан око 1119. године у Јерусалиму, после Првог крсташког рата. Почетна улога била је заштита ходочасника који су путовали Светом земљом. Временом су витезови добијали земљу, новац, дарове и привилегије широм Европе. Њихове командерије повезивале су се у мрежу која је омогућавала да човек положи новац на једном месту, а затим га подигне далеко одатле. За средњовековног путника то је било приближно оно што би данас значила комбинација банке, трезора и система електронског трансфера — само без електронике и са много више оклопа.
Темплари су чували новац краљева и племића, управљали приходима са имања и давали зајмове. Сам Филип IV користио је њихове финансијске услуге. Парадокс је прилично добар: краљ који је дуговао новац људима које је касније ухапсио одлучио је да проблем реши тако што ће ухапсити повериоце.
Пре хапшења припремљена је изузетно детаљна операција. Краљеви службеници добили су писма са наређењем да их не отварају пре 13. октобра. Када је дошао тренутак, акција је изведена истовремено на великом броју места како би Темплари имали што мање могућности да побегну или упозоре друге. Главни темпларски старешина у Француској, велики мајстор Жак де Моле, ухапшен је у Паризу.
Оптужбе су биле спектакуларне. Темплари су наводно пљували на крст, одрицали се Христа, обожавали неку тајанствену главу или идола познатог као Бафомет, упражњавали сексуалне ритуале и чинили разне облике јереси. Проблем је био у томе што су признања добијана под мучењем, а средњовековни судски поступци нису имали много тога заједничког са модерним схватањем независног суђења.
Француски краљ није био једини заинтересован за њихов пад. Темплари су били потчињени папи, а не локалним краљевима, што је Филипу представљало политички проблем. Папа Климент V у почетку није био одушевљен краљевом акцијом. Филип је, међутим, наставио са притиском. У наредним годинама темпларски ред је постепено разбијен, а 1312. године папа је званично укинуо Ред темплара.
Жак де Моле је преживео године затвора, испитивања и мучења. 18. марта 1314. године спаљен је на ломачи у Паризу. Према каснијој легенди, непосредно пре смрти проклео је Филипа IV и папу Климента V, позивајући их да му се ускоро придруже пред Божјим судом. Климент је умро само месец дана касније, а Филип у новембру исте године. Средњовековни хроничари су добили савршен материјал за причу о проклетству Темплара.
Историјски проблем је што је та чувена клетва вероватно касније улепшана. Нема поузданог доказа да је де Моле изговорио баш речи које му легенда приписује. Још занимљивије, није познато ни да су Темплари поседовали некакво огромно тајно благо које је после њиховог уништења једноставно нестало. Њихова имовина је постојала, али је била распршена по огромном броју земаља, а значајан део имовине прешао је на друге верске редове, нарочито на Хоспиталце.
Управо ту почиње друга половина ове легенде. Где је нестало темпларско благо? Да ли су витезови успели да га склоне? Да ли је неки део завршио у Шкотској? Да ли су тајни архиви преживели? Да ли су Темплари оставили скривено богатство које чека да буде пронађено? Историја за већину ових питања нема спектакуларан одговор. Популарна култура га зато има у изобиљу.
Од средњег века до романа и филмова XX и XXI века Темплари су постали готово идеални ликови за завере: богати витезови, тајни ритуали, изгубљено благо, црквена политика, краљевски дугови и мистериозна архива. Историјска стварност је, наравно, мање романтична, али је зато прилично занимљива: један краљ је искористио државну моћ да уништи организацију која је била богатија, међународнија и институционално независнија него што је могао да контролише.
Најзанимљивија ствар у целој причи ипак је сам петак 13. Популарна тврдња да је сујеверје настало управо 13. октобра 1307. године звучи савршено, али за њу немамо историјски доказ. Страх од петка и страх од броја 13 постојали су у различитим културним традицијама и пре тог датума, док се њихова комбинација као посебно сујеверје јасније појављује тек много касније. Средњовековни Темплари, дакле, нису седели у затвору и говорили: „Е, од сада ће петак 13. бити баксузан.“
Ипак, историја је направила невероватно добру случајност. На један петак 13. краљ је кренуо на људе којима је дуговао новац, њихов ред је неколико година касније нестао, њихов последњи велики мајстор завршио је на ломачи, а вековима касније тај датум постао је синоним за несрећу.
Филип IV није успео да реши све своје финансијске проблеме једним хапшењем, нити је добио оно легендарно благо које би могло да објасни читаву операцију. Темплари су нестали као институција, али су преживели као мит. Њихова историја је касније постала мешавина стварних докумената, мучења, политичких интрига, изгубљене имовине и много маште.
Петак 13. зато није нужно „рођен“ тог дана. Историја нам је дала нешто занимљивије: датум који је већ сам по себи звучао као лош знак, краља који је у зору послао људе да хапсе своје поверioце и витезове који су из историје изашли као један од најтрајнијих митова Европе.
Најбољи део је што је Филип IV желео новац. Добио је нешто што траје много дуже: један од најпознатијих датума свих времена.