Мај 1607. године представља нулту тачку енглеске колонизације Северне Америке. Након вишемесечне пловидбе преко Атлантика, три брода компаније Virginia – „Susan Constant”, „Godspeed” и „Discovery” – упловила су у залив Чесапик.
Експедиција коју је предводио капетан Кристофер Њупорт, али чију је суштину дефинисао авантуриста Џон Смит (често помињан и као Џејмс у раним списима и популарној култури), подигла је прво трајно насеље на обали реке коју су назвали Џејмс, у част тадашњег краља. Тако је рођен Џејмстаун, место које ће постати колевка будућих Сједињених Држава, али и поприште незамисливих искушења.
Прве године Џејмстауна биле су далеко од романтичних представа о новом почетку. Колонисти, већином племићи невични физичком раду, суочили се са мочварама пуним маларичних комараца, недостатком пијаће воде и непријатељски расположеним домородачким племенима савеза Повхатан.
Током зиме 1609–1610, познате као „време гладовања” (Starving Time), становништво је са 500 пало на свега 60 људи. У најцрњим тренуцима, преживели су прибегавали једењу пацова, коња, па чак и догађајима који указују на канибализам, како би сачували голи живот.
Гвоздена дисциплина капетана Смита
У тренутку када је пропаст изгледала неминовна, на сцену ступа капетан Џон Смит са својим преким, али спасоносним режимом. Његово чувено правило – „Ко не ради, неће ни јести” – приморало је размажене енглеске џентлмене да узму алат у руке и почну да зидају утврђења и саде усеве. Смит је био човек акције који је разумео да нови свет не трпи старе класне поделе. Његова дипломатија, али и повремена бруталност према индијанским племенима, обезбедили су колонији неопходан простор за дах.
Иако је популарна култура, инспирисана Смитовим записима, овај период обојила причом о љубави између њега и индијанске принцезе Покахонтас, стварност је била политички много сложенија. Покахонтас јесте одиграла улогу посредника, али прави економски спас за Џејмстаун стигао је тек касније, са Џоном Ролфом (који се оженио Покахонтас). Он је увео узгој квалитетног дувана из Западне Индије, што је колонији коначно дало извозни производ вредан злата и осигурало финансијски опстанак насеља.
Рефлексија на балкански простор: Србија и први „Американци”
Занимљиво је посматрати овај догађај кроз призму наше историје. Док је Енглеска 1607. ударала темеље своје империје на другом крају света, Србија је под османском влашћу пролазила кроз потпуно другачију борбу за опстанак.
Ипак, везе постоје. Први Словени, па чак и људи са Балкана, почели су да стижу у америчке колоније већ током 17. и 18. века као искусни морнари и занатлије. Неки извори сугеришу да су Дубровчани и морнари из Далмације били међу првим „не-енглеским” насељеницима који су користили своје поморско знање да помогну развоју новог света, чиме је Џејмстаун постао индиректна тачка сусрета чак и за наше претке у потрази за слободом.
Џејмстаун данас стоји као археолошки споменик и подсетник на цену која је плаћена за освајање новог континента. То је прича о томе како је једна мала, очајна група људи, вођена визијом и суровом вољом капетана Смита, успела да опстане против свих логичких очекивања и започне процес који ће заувек променити геополитичку слику планете.
Дубровачки морнари и мистерија острва Роанок
Пре него што је Џејмстаун уопште основан, постојала је „изгубљена колонија” Роанок (1587). Постоји дугогодишња историјска теза, коју заступају поједини истраживачи поморства, да су међу посадама енглеских бродова који су истраживали обале данашње Северне Каролине и Вирџиније били и дубровачки морепловци. Дубровник је тада имао једну од најмоћнијих флота на свету, а њихови наутичари били су цењени на свим европским дворовима.
Постоје чак и смеле лингвистичке теорије које покушавају да повежу одређене речи локалних индијанских племена са словенским коренима, сугеришући да су „наши” можда стигли до америчких обала и пре званичних колониста.
Џорџ Фишер (Ђорђе Шагић) и дух граничара
Иако је он стигао знатно касније (1815), Ђорђе Шагић, познат као George Fisher, персонификује тип човека какав је био потребан Џејмстауну. Он је био први Србин који је званично постао грађанин САД. Његова енергија — био је цариник, судија, револуционар у Тексасу и полиглота – директно одражава онај исти преживљавачки моменат који је капетан Џон Смит захтевао у Џејмстауну.
Српски восак и венецијанска веза
У Џејмстауну је један од првих покушаја индустрије била производња стакла и воска. Енглези су за ове послове увозили стручњаке из Пољске, Немачке, али и Италије (Венеције). С обзиром на то да су у млетачким стакларским радионицама и трговини воском често радили Срби из Далмације и Боке Которске, велика је вероватноћа да су неки од тих „италијанских” или „немачких” занатлија заправо били наши људи са јадранске обале, чија су презимена тадашњи енглески писари немилосрдно прилагођавали свом језику.
Постоји дубока социолошка сличност између Џејмстауна и наше Војне крајине. Ови колонисти су, баш као и крајишници, живели у „утврђеним линијама” на рубу цивилизације, са сталном опасношћу од напада, где је пољопривреда била неодвојива од војне службе. Та мешавина суровог прагматизма и спремности на жртву — заправо је био једини начин који је могао да покрене стварање Џејмстауна. Без те „граничарске психологије”, коју Срби имају у свом историјском коду, Енглези вероватно не би преживели прву деценију у Вирџинији.