Када је 2021. објављено да је најстарији живи мушкарац на свету један човек из Порторика, вест је у многим редакцијама прво изгледала као грешка у куцању. Емилио Флорес Маркез имао је 112 година и 326 дана када му је званично признат рекорд; само неколико недеља касније напунио је 113. Али број је био само улаз у причу. Право питање није било како неко доживи толике године, већ како изгледа човек који је у једном животу видео готово све што данас сматрамо модерним светом.
Рођен је 8. августа 1908. године у месту Каролина у Порторику. Када је дошао на свет, свет је још живео у ритму који нам је данас скоро незамислив: многе куће нису имале струју, телефон није био свакодневна ствар, а лет авионом био је ближи експерименту него превозу. До његове младости није било телевизије, није било пластике у свакој просторији, није било интернета, није било дигиталних фотографија. Када је стигао у старост у којој већина људи одавно престане да планира будућност, свет је већ носио рачунаре у џеповима.
Био је друго од једанаесторо деце. Отац је радио у пољопривреди, а породица је живела од шећерне трске – једне од великих економских прича Кариба почетком двадесетог века. У породицама тог доба није било много простора за продужено детињство. Емилио је касније причао да је врло рано преузео одговорност јер је један од његове браће имао здравствених проблема, па је као дечак радио послове који би се данас сматрали послом одраслог човека: носио терет, радио у пољу, помагао код куће и пазио млађе.
Занимљиво је да га људи који су га посећивали у дубокој старости нису описивали као човека који изгледа крхко или свечано, како се често замишљају суперстогодишњаци. Напротив. На фотографијама из последњих година живота види се ситнији човек усправног држања, са врло чистим цртама лица, израженим јагодицама и густим белим обрвама које су му давале помало озбиљан израз.
Имао је пажљиво неговане бркове, волео је уредну кошуљу и често је носио шешир или качкет. Али оно што људи најчешће помињу није био изглед већ поглед – бистар, концентрисан, више радознао него уморан.
У старости је слабије чуо, али је остао укључен у свакодневицу. Чланови породице говорили су да је волео разговоре, да је пратио шта се дешава око њега и да није имао навику да се представља као неко посебан само зато што је дуго живео.
Медији су, наравно, тражили формулу. Да ли је јео нешто посебно? Да ли је имао строгу рутину? Да ли је постојала нека необична навика?
Његов одговор био је разочаравајуће једноставан за све који су очекивали мистерију. Говорио је да га је отац учио да негује љубав према људима, да не задржава бес и да научи да дели оно што има. Нема у томе романтичног рецепта за бесмртност; више личи на животну филозофију човека који је провео више од једног века гледајући шта људе раздваја, а шта их држи заједно.
Са супругом Андреом провео је више од седам деценија брака. Имали су четворо деце, а касније су стигли унуци, праунуци и шира породица која је временом постала готово мала заједница сама за себе. У једном тренутку око њега су седеле генерације људи рођених у распону већем од сто година – ретка ситуација у којој за истим столом могу да разговарају неко ко памти свет пре Првог светског рата и неко ко је одрастао уз паметни телефон.
Постоји и један готово књижевни детаљ: рођен је осмог дана осмог месеца 1908. године. Осмица се тако више пута појавила у његовом датуму рођења, па су то многи касније волели да тумаче као симболичну игру случаја.
Емилио Флорес Маркез преминуо је 12. августа 2021, само четири дана после свог 113. рођендана.
Али када се прочита његова биографија, рекорд престаје да буде главна ствар. Оно што остаје занимљиво јесте помисао да је један човек, са истим лицем и истим именом, прошао пут од света коња и поља шећерне трске до света видео-позива и дигиталних архива – и да на крају није тврдио да је открио тајну дугог живота. Само је говорио да је покушао да остане добар човек што дуже може.