Диана Будисављевић, рођена као Диана Обексер 1891. године у Инсбруку, представља један од највећих симбола људскости током Другог светског рата. У време када је Независна Држава Хрватска отворила своје усташке логоре, у којима је хиљаде недужне деце српске, јеврејске и ромске националности било изложено смртоносним условима, Диана је одлучила да не окрене главу. Њен животни пут спајао је породичну стабилност и образовање са дубоким осећајем моралне обавезе, а њен брак са Јулијем Будисављевићем у Загребу дао јој је оквир у коме је могла да развије хуманитарне способности које ће током рата спасити хиљаде живота.
Први кораци Диане Будисављевић водили су је ка логорима Лоборград, Јасеновац, Горажде и Ђаково. Тамо је започињала са малим акцијама – прикупљање хране, лекова и новчаних средстава за оне који су били у најтежем положају. Са временом је успостављала контакте са Црвеним крстом, локалним организацијама и црквеним представницима како би формализовала своју мисију и омогућила деци да из логора буду изведена у сигурне уточишта.
Начин извођења спасавања деце
Дианина акција није била само питање воље већ и строго организоване мреже. Она је осмислила систем транспортa деце који је укључивао документацију за свако дете, добијање формалних дозвола од власти, успостављање коридора и комуникацију са локалним и немачким службама. Свако дете је евидентирано у картотеци са именом, старошћу, родним местом и логором из којег је спасено. Породице или хранитељи у удаљеним регионима били су обавештени, а деца су довођена у сигурне куће и институције које су сарађивале са Дианом и њеним тимом.
Ови кораци су били кључни у стварању поузданог и трајног механизма који је омогућио спасавање око десет хиљада деце.
Историјски списи са оригиналног списка садрже: имена, старост и датум спасавања, што пружа документарни увид у резултате акције:
Живко Зеленбрз, стар 6 година, из Козарске Дубице;
Јанко Драговић, стар 5 година, из Козарске Дубице, спасен 27. маја 1943.
Јованка Драговић, стара 4 године, из Слатине, спасена 27. октобра 1942.
Раде Драговић, стар 12 година, из Дервенте, спашен 2. октобра 1942.
Гордана Дундић, стара 1 и по годину, из Власенице, спасена 16. јула 1942.
Хусеин Дуратовић, стар 16 година, спасен 12. јуна 1943.
Драгица Џодан, стара 8 година, спасена 23. јула 1942.
Свака од ових судбина представља пример конкретног живота који је Диана успела да одвоји од смрти и заборава, а списак од око 5.800 имена преживеле деце представља трајни доказ њеног рада.
Иако је јавност памти по хуманитарном делу, Диана је била и жена са својим приватним животом, бригама и љубавима. Њен брак са Јулијем Будисављевићем био је подршка у временима када је њена хуманитарна мисија захтевала огромна одрицања. У свом дневнику, који је водила током рата, бележила је страхове, наде и мисли о деци коју је спасавала:
„Док ходам међу њима, у тишини која се ширила логорским просторијама, носим у себи перцепцију сваког детета као целог света – као да сваки њихов дах значи нови изазов да не одустанем. Ако овај свет има смисла, онда је он у човековој способности да саосећа са болом другог.“ – октобар 1942.
Након рата, повукла се из јавног живота и живела у Загребу, чувајући успомене на ужасе које је видела и на светлост коју је успела да пружи другима.
Место сахране и сећања
Диана Будисављевић преминула је 20. августа 1978. године и почива на гробљу Мирогој у Загребу. Њен гроб је место где потомци, историчари и посетиоци одају почаст, остављајући цвеће, белешке и мале симболе сећања. Гробна плоча и сећања на њу представљају трајни подсетник на њено дело и живот посвећен човечности.
Акција Диане Будисављевић оставила је неизбрисив траг. Демографски, хуманитарни и документарни значај њеног рада омогућио је потомцима да трагају за својим коренима, а историјски спискови дају доказе о појединачним судбинама преживеле деце. Живков пример, као и примери других спасених, подсећају нас на конкретну вредност њеног ангажмана, сваки живот има значај, свака судбина је битна.
Диана Будисављевић није само историјска личност, она је симбол највиших људских вредности у времену када је свет био обасјан мраком. Њена способност да организује спасавање деце, да укаже на појединачну патњу и да делује упркос свим препрекама, оставила је у наслеђе лекцију која надмашује време и простор: у најтежим тренуцима, човекова способност за саосећање и хуманост остаје најсветлије упориште живота.
Признања
Спомен чесма Диани Будисављевић у централном градском парку у Градишци, у Републици Српској. Подигнута 2020. године.
Диана Будисављевић је постхумно одликована:
Златном медаљом „Милош Обилић” за испољену храброст и дела личног херојства. Медаља је додељена поводом Дана државности Републике Србије 2012. године, а уручена је њеном праунуку Леонарду Рашици 23. октобра 2013. године.
Први је носилац новоустановљеног одликовања Српске православне цркве „Царица Милица” (2011), за племенитост и хуманитарни рад. Орден је уручен 18. октобра 2013. године њеном праунуку, писцу Леонарду Рашици.
У родном Инзбруку 2011. додељен Орден II реда. У Београду, Козарској Дубици, Приједору и Градишци добила је улице, а у Градишци је подигнута и спомен чесма са њеним именом.
Донета је одлука о подизању споменика Диани Будисављевић у Београду. У Београду постоји Парк Диане Будисављевић.
Поред тога, српска културна јавност јој је одала признање кроз више дела. Књижевник Бошко Ломовић написао је дело „Књига о Дијани Будисављевић”, Зоран Милекић је написао роман Аустријанка, док продуцент и глумац Тихомир Станић припрема филм о Диани Будисављевић и о концентрационом логору Јасеновац. Постоји монодрама „Пу спас за све нас” настала по мотивима њеног дневника.
Снимљен је документарни филм Дианина дјеца. Лик Диане Будисављевић се појављује у филму Дара из Јасеновца, из 2020. године. Њен рад обрађен је и у документарном филму „Два лица рата”.