У историји медицине постоје тренуци који не доносе само нови лек или научно откриће, већ мењају сам однос човечанства према болести. Један такав тренутак догодио се 6. јула 1885. године у Паризу, када је француски научник Луј Пастер први пут применио вакцину против беснила на људском бићу.
Његов пацијент био је деветогодишњи дечак Жозеф Мајстер из Алзаса, чији је живот висио о концу. Данас се тај догађај сматра једном од највећих прекретница у историји медицине, али у тренутку када се одиграо представљао је ризик који је могао да уништи читаву научну каријеру Луја Пастера.
Да би се разумела драматичност тог тренутка, треба знати како је изгледала дијагноза беснила у деветнаестом веку. За већину људи то је била практично смртна пресуда.
Болест, позната још од античких времена, преносила се углавном угризом заражених животиња. Када би се појавили први симптоми – грчеви, халуцинације, страх од воде, немогућност гутања и тешки неуролошки поремећаји – исход је готово увек био фаталан. Лекари су могли само да посматрају како пацијент постепено губи битку. Смртност је била готово стопостотна.
Управо је то беснило учинило једном од најстрашнијих болести деветнаестог века. Страх од зараженог пса био је дубоко укорењен у европском друштву. Новине су редовно извештавале о нападима бесних животиња, а народна машта стварала је приче које су болест окруживале готово мистичном ужасношћу.
У то време Луј Пастер већ је био светски познат научник. Његова истраживања микроорганизама потпуно су изменила разумевање болести и кварења хране. Управо он је развио поступак пастеризације, који и данас носи његово име, а његова открића поставила су темеље модерне микробиологије.
Међутим, постојао је један необичан детаљ: Пастер није био лекар. По образовању је био хемичар. Због тога је сваки покушај лечења људског пацијента носио додатне етичке и правне ризике. Иако је годинама експериментисао са вакцином против беснила на животињама, није имао доказ да ће поступак деловати код човека.
Судбина је одлуку донела уместо њега. Почетком јула 1885. године у Париз је стигла жена са сином. Неколико дана раније дечака је више пута угризао пас за кога се веровало да је заражен беснилом. Ране су биле бројне и дубоке. Према медицинском знању тог времена, шансе за преживљавање биле су минималне.
Пастер се нашао пред страшном дилемом. Ако ништа не учини, дечак ће највероватније умрети. Ако примени експерименталну вакцину, могао би да изазове катастрофу и буде оптужен за неодговорно поступање.
После консултација са лекарима, одлучио је да ризикује. Терапија је започела 6. јула 1885. године. Током наредних дана Жозеф Мајстер примио је серију инјекција припремљених од ослабљеног вирусног материјала добијеног из нервног ткива заражених зечева. Данас та метода делује примитивно, али је за своје време представљала врхунац научног знања.
Затим је уследило ишчекивање. Прошле су недеље. Па месеци. Симптоми се нису појавили. Дечак је преживео.
Вест се проширила Европом брзином каква је у деветнаестом веку била могућа само за највеће догађаје. За многе је то било равно чуду. Болест која је деценијама уливала страх одједном више није изгледала непобедиво.
Ипак, занимљиво је да успех није одмах прихваћен без резерви. Поједини научници сумњали су у резултате, док су други постављали питање да ли би дечак можда преживео и без лечења. Временом су нови случајеви и додатна истраживања отклонили већину сумњи.
Током наредних година у Париз су почели да пристижу пацијенти из читавог света. Неки су путовали данима, а неки недељама, како би добили Пастеров третман. Број спасених живота непрестано је растао.
Једна од занимљивости везаних за Жозефа Мајстера јесте да је касније читав живот остао повезан са човеком који му је спасао живот. Када је 1888. године основан Pasteur Institute, једна од најзначајнијих научних установа на свету, Мајстер је годинама радио као његов чувар.
Око његовог живота временом су настале и бројне легенде. Најпознатија говори да је током немачке окупације Париза 1940. године извршио самоубиство како би спречио нацисте да оскрнаве Пастеров гроб. Историчари су касније утврдили да је стварна прича сложенија, али сама чињеница да је таква легенда настала говори колико је снажна била симболична веза између научника и дечака којег је спасао.
Луј Пастер је након овог успеха постао једна од најславнијих личности свог доба. Када је умро 1895. године, Француска му је приредила сахрану каква је до тада углавном била резервисана за државнике и војсковође. Научник је постао национални херој.
Данас, више од једног века касније, беснило није искорењено. И даље односи десетине хиљада живота годишње, углавном у деловима света где је здравствена заштита недоступна. Али за разлику од времена пре 1885. године, човечанство има оружје против њега.
Зато прича о Лују Пастеру и Жозефу Мајстеру није само прича о првој успешној вакцинацији. То је прича о тренутку када је наука први пут показала да чак и болест која је вековима деловала као неизбежна судбина може бити поражена. У једној париској лабораторији, захваљујући храбрости научника и једног деветогодишњег дечака, започела је нова ера медицине.