Постоји једна стара идеја о уметности која и даље има велику тежину, иако је настала много пре дигиталног доба. Потиче од Валтера Бенјамина, који је покушао да објасни зашто нека уметничка дела делују „посебно“ на начин који је тешко описати. Он је то назвао ауром.
Под тим није мислио само на лепоту или квалитет. Аура је осећај да је нешто јединствено и непоновљиво. На пример, када стојиш испред оригиналне слике у музеју, знаш да гледаш баш ту једну, исту ону коју је уметник створио. Та слика има своју историју, своје „путовање“ кроз време. Управо тај осећај да је дело укорењено у стварности даје му ауру.
Ствари почињу да се мењају оног тренутка када постане лако направити копију. Фотографија, филм, штампа – све су то били први кораци. Али оно што данас ради вештачка интелигенција иде много даље.
Она не прави само копије. Она може да направи безброј различитих верзија исте идеје. Узмимо као пример Мона Лизу. Вештачка интелигенција може да генерише хиљаде „Мона Лиза“, са другачијим изразом лица, у другом стилу, другом светлу. Неке никада нису постојале, али делују уверљиво као да јесу.
И ту настаје проблем. Ако постоји толико верзија, шта је онда оригинал? И ако оригинал више није јединствен у искуству гледаоца, да ли онда губи своју ауру?
Лако је рећи: да, губи. И ту многи стају, уз помало носталгије, као да је некад уметност била „правија“ јер је захтевала труд, време и стрпљење.
Али тај одговор је сувише једноставан. Бенјамин никада није тврдио да аура долази из труда или патње уметника. Она долази из дистанце, из тога што постоји размак између нас и дела. Не можемо га у потпуности поседовати, не можемо га поновити, не можемо га свести на нешто потпуно доступно.
Данас се та дистанца није изгубила. Само се померила.
Раније је била између човека и јединственог уметничког дела. Данас је све више између човека и система који та дела ствара. Вештачка интелигенција ради кроз сложене процесе које већина људи не разуме у потпуности. Видимо резултат, али не и цео пут до њега.
У том смислу, више не посматрамо једно дело, већ бирамо једну верзију из огромног броја могућих. Уметност постаје избор, а не јединствен предмет.
Ипак, остаје једна важна разлика коју није лако игнорисати. Када човек ствара, у дело уноси време које је провео радећи, грешке које је правио, одлуке које је мењао. Све то остаје негде „уписано“ у резултат. Код вештачке интелигенције тога нема на исти начин. Она може да имитира стил, сложеност и чак несавршености, али не пролази кроз искуство.
Зато питање није да ли је нова уметност вредна, нити да ли стара треба да се идеализује.
Право питање је где се данас налази тај осећај посебности.
Могуће је да више није везан за једну слику или један предмет. Можда се налази у самом тренутку избора, у односу између човека и машине, у начину на који од бесконачних могућности издвајамо нешто што нам значи. Ако је то тачно, онда аура није нестала. Само више није тамо где смо навикли да је тражимо.