У Америци с краја XVIII века није било тешко постати легенда. Било је довољно да преживите детињство, не изгубите се у шуми, не настрадате у неком пограничном сукобу и, ако је могуће, успут убијете понеког медведа. Дејви Крокет је успео у свему томе, а онда је одлучио да се бави и политиком.
Рођен 1786. године у пограничном свету Тенесија, Дејвид Крокет одрастао је у условима који су више личили на непрекидну авантуру него на детињство. Његов отац, власник гостионице и ветеран Америчке револуције, није увек успевао да измири дугове, па је млади Дејви већ као дечак радио разне послове и повремено бежао од куће. Школовање му није било јача страна; касније је признавао да је укупно провео свега неколико месеци у школи. Али је зато научио да преживи у дивљини, а то је у тадашњој Америци била вештина која се ценила готово као факултетска диплома.
Током рата против Крика 1813. године, Крокет је служио као извиђач. Није био велики војсковођа нити човек који је освајао градове, али је знао терен и умео да се снађе. Убрзо је схватио да му је језик понекад кориснији од пушке. Његов смисао за причу и народски хумор донели су му популарност међу комшијама, а потом и место у законодавној скупштини Тенесија.
Када је стигао у Конгрес Сједињених Држава, појавио се човек који је више личио на ловца него на углађеног политичара. Док су многи конгресмени бирали речи као драгоцености, Крокет је говорио једноставно, често духовито и без много обзира према ауторитетима. У једном тренутку се отворено супротставио председнику Ендру Џексон, иако су обојица били хероји границе и припадали истој политичкој струји. Крокет је сматрао да држава нема право да новцем пореских обвезника исплаћује милостињу без јасног законског основа. Такав став му је донео поштовање, али и политичке непријатеље.
После изборног пораза 1835. године, наводно је изговорио чувену реченицу: „Ви можете сви дођавола, а ја идем у Тексас.“ Да ли је то заиста рекао, историчари се и данас препиру, али реченица је преживела и постала део америчког фолклора.
Тако је човек који је већ био славан као политичар и ловац кренуо ка Тексасу, где су досељеници подигли устанак против Мексика. У фебруару 1836. године нашао се у утврђењу Аламо, заједно са другим добровољцима. Опсада је трајала тринаест дана. Мексичка војска генерала Антонио Лопез де Санта Ана била је бројнија и боље опремљена. Када је 6. марта почео коначни јуриш, готово сви браниоци су погинули.
Шта се тачно догодило са Крокетом у последњим часовима, остало је предмет расправа. По једним сведочењима, пао је у борби са пушком у руци. По другим, заробљен је жив и погубљен по наређењу Санта Ане. Легенда је, наравно, више волела прву верзију.
Мало је познато да је чувена капа од ракуновог крзна, без које је данас тешко замислити Крокета, постала популарна тек много после његове смрти. Холивуд и телевизијске серије педесетих година XX века претворили су га у готово бајковитог јунака, па су милиони америчке деце носили капе налик његовој, иако нема поузданих доказа да их је он редовно носио.
Тако је човек који је једва стекао основно образовање постао конгресмен, а затим и бесмртна легенда. И можда се у томе крије један од историјских апсурда: људи понекад умиру као обични смртници, а тек касније постају већи од живота. А легенде, за разлику од људи, ретко брину о томе шта је било тачно, а шта само добра прича. Историја је сачувала човека; популарна култура је створила лик. Данас је понекад тешко рећи где се завршава Дејви Крокет, а где почиње Америка која је желела да га памти.