Почетком 19. века у британским фабрикама могло се видети нешто што би данас изазвало шок. Деца од осам, девет или десет година проводила су дане окружена бучним машинама, облацима памучне прашине и непрекидним ритмом индустријске производње. Радни дан често је трајао и по 14 или 16 сати, а умор није био разлог да се стане. Фабрике су радиле докле год су машине могле да издрже.
Зато је 1819. године у Великој Британији донет закон који је у то време представљан као важна хуманитарна победа. Њиме је забрањен рад деци млађој од девет година у текстилној индустрији, док је рад младих испод 16 година ограничен на 12 сати дневно. Данас та бројка делује сурово, али у тадашњем друштву многи су је сматрали великим кораком напред.
Индустријска револуција потпуно је променила начин живота у Британији. Огромне фабрике ницале су великом брзином, а власницима је била потребна јефтина и бројна радна снага. Деца су за њих била идеални радници. Могла су да раде за много мању плату од одраслих, лакше су се контролисала, а због ситне грађе често су улазила испод машина како би чистила или поправљала делове до којих одрасли нису могли да допру.
У фабричким халама владали су бука и врућина. Машине су непрестано тутњале, ваздух је био испуњен честицама памука, а повреде су биле честе. Многа деца остајала су без прстију или задобијала трајне повреде покушавајући да очисте механизме док су машине још радиле. Ипак, сиромашне породице често нису имале избор. Плата коју би дете донело кући могла је да одлучи да ли ће породица имати довољно хране до краја недеље.
Посебно је трагично што многа деца у фабрикама уопште нису живела са родитељима. Власници фабрика често су доводили сирочад из сиротишта и црквених прихватилишта, јер су таква деца била још јефтинија и потпуно зависна од послодавца.
Нека су живела у фабричким спаваоницама, у тесним просторијама са десетинама других малишана. Дан је почињао пре свитања, а завршавао се касно увече. Историчари бележе да би деца понекад заспала стојећи поред машина од исцрпљености, због чега су их надзорници поливали хладном водом како би наставила да раде.
У појединим текстилним фабрикама постојао је чак и посебан посао за децу познат као „чистачи машина“. Њихов задатак био је да се провлаче испод огромних механизама и уклањају остатке памука док су машине још у покрету.
Послодавци нису желели да заустављају производњу јер је сваки минут значио губитак новца. Управо због тога несреће су биле честе и сурове. Многи лекари тог доба упозоравали су да деца која годинама раде у фабрикама остају ситнијег раста, са оштећеним плућима и трајним деформитетима кичме.
Управо због све гласнијих критика јавности британске власти су почеле да уводе прве реформе.
Закон из 1819. био је један од првих покушаја да се ограничи експлоатација деце у фабрикама. Међутим, правила су у пракси често кршена. Контроле су биле ретке, а многи власници фабрика проналазили су начине да заобиђу прописе. За велики број деце радни дан остао је скоро подједнако тежак као и раније.
Ипак, овај закон означио је почетак спорих промена. Током наредних деценија Британија је постепено уводила строжа ограничења, краће радно време и обавезно школовање. Оно што је некада било уобичајено почело је да се посматра као неприхватљиво.
Данас је тешко замислити детињство проведено поред фабричких машина уместо у школи или игри. Али пре нешто више од два века, право детета на одмор, образовање и безбрижно одрастање није се подразумевало. Закон из 1819. није окончао дечји рад, али је постао један од првих знакова да је друштво почело да схвата да детињство не сме да припада фабрикама.